Život u doba korone

6 sep
Maja Simić

Tog decembra 2019. vise nego ikad cekala se Nova 2020. godina. Mozda
zato sto sto je broj interesantan 2020, mozda zato sto ulazimo u treci
deceniju treceg milenijuma, mozda jer kraj jedne godine oznacava pocetak
neceg novog, novog pocetka, novih odluka, novih ocekivanja, novih
verovanja. Vise nego ikad pricalo se  o novoj godini i recenica koja se
cesto cula i najvise preplavila drustvene mreze glasila je : ” Ovo ce
biti moja najbolja godina”.
A onda se pojavila “ona”, rekli su da je to novi virus sa imenom CORONA
ili Covid 19. Sa sobom je dovela nesto sto ce promeniti ceo svet.
Pojavio se strah medju ljudima. Strah od nepoznatog. Odjednom se sve
promenilo. Vise nije bilo razlike medju ljudima. CORONA nije birala
svoje zrtve , njoj su svi bili isti, i bogati i siromašni, i slavni i
“obicni”. Uvedeno je vanredno stanje u drzavi, prekrsen je ustav, uveden
policijski cas, zatvorile su se skole, firme, maske su prekrile lica
ljudi. Zivot je stao. Ljudi su panicno kupovali namirnice po
prodavnicama, dezinfekciona sredstva u apotekama. Zatvorili se u svojim
kućama i stanovima. Zavladao je strah, najveci covekov neprijatelj.
Da nas je neko pitao pre pojave Corone  mozemo li napraviti “pauzu” u
zivotu, mozemo li neko vreme ne voziti automobile, zaustaviti vazdušni
i vodeni saobraćaj kako ne bi smo izduvnim otrovnim glasovima
zagadjivali vazduh koji disemo, da nas je neko pitao mozemo li zatvoriti
fabrike na neko vreme,  zatvoriti skole, ne ici na posao, ne putovati, a
sve u cilju da planeta predahne, da obnovi prirodne resurse i da
ozdravi, kako bi nam koristila u budućnosti i nama i buducim
generacijama. Sta bi smo odgovorili? Verovatno: Ne. Pa zasto onda ovaj
izazov sa CORONA virusom ne shvatimo kao blagoslov. Ovo je nazalost bio
jedini nacin da se covek zaustavi i da se zaustavi uništavanje zivotne
sredine. Ovo je nacin da shvatimo da je lepota unutar nas i u nasim
ocima a ne na nasim licima. Lica su nam prekrile maske ali u pogledu
mozemo videti sve, i smeh i tugu. Zar niste shvatili da smo jedno u ovom
svetu i da samo zajedno mozemo ovo da pobedimo. Posle Corone vise nista
nece biti isto.  Vracamo se polako prirodi koja nas je i stvorila. A sto
je najvaznije vracamo se sebi. Odjednom shvatamo vaznost onoga sto smo
nekad prihvatali zdravo za gotovo. Ono sto nam je nekad bilo normalno
sada shvatamo koliki je blagoslov. Sada kada smo zatvoreni i ne mozemo
na ulicu odjednom smo osvestili sta je sloboda. Sada kada ne mozemo da
zagrlimo i poljubimo svoje stare roditelje, shvatamo da je trebalo to
cesce da radimo. Prihvatimo situaciju. Preuzmimo odgovornost i izvucimo
najbolje iz ove situacije. Ova bolest oduzima mnogo ali istovremeno nam
daje mogućnost da mnogo toga shvatimo. Ako ste zdravi i u svojoj kuci
zahvalite svakog dana jer ste zivi i zdravi i jer su zivi i zdravi oni
koje volite, neko nije, neko je u bolnici ili u najboljem slucaju na
sajmistu i dao bi sve na svetu da je u svojoj kuci. Zahvalite jer su
pored vas vasa deca, pored nekog nisu i dao bi sve na svetu da dodirne
svoje dete. Zahvaliti se na hrani, neko gladuje ovog trenutka. Neko bi
dao sve za jedan vas dan u kuci. Zato nemojte da kukate, proci ce ovo
ali nemojte  zaboraviti da se zahvalite na svakom novom danu. Izgleda da
sve stane u jednoj reci – hvala. Umesto da trazite, pitajte kako nekome
mozete pomoci. Umesto da kritikujete pokusajte da razumete druge. Zelite
drugima ono sto zelite sebi. Sreca se umnozava deljenjem. Podarite
osmeh, lepu rec. Ako vec kazete SAMO da smo zivi i zdravi, pa zasto onda
kad ste zivi i zdravi ne skacete od srece?
Nastavice se….

— Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —

(Visited 42 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments