Zaljubljena pesma

19 mar
Angelina Životić

Mi smo bili prazno saće i pčelinja mašta
na višnjinom cvetu, zadržan smeh u detetu
zamenjen plačom i dan što se oprašta
ćutanjima od noći. S zadrškom ću poći

putanjama razapetih misli po sjajnoj
kapi nad prolećem i ako se zaista okrećem
ukrug, neka bude da je ka beskrajnoj
senci što se mršti kao ti na sunce.

Bili smo godovi i godine i nismo se nikad,
nikad se nismo, ovako bliski, sreli,
a susretali smo se kosama i očima nad
nekim raširenim krilima visina. Hteli smo,

možda, al’ ko zna koliko je to daleko,
da nas oboje zagrli neko rukama od svile
skrojenim i uljanim mislima obojenim
disanjem iz vatrometnih ekstaza. Mile

nežnosti po rukavicama i rukavcima!
Možda sam neki pokisli pčelac u pupoljku
mrljave zaljubljenosti što se poklanja
dok buja na zvezdanom potiljku

zamršenom od osećanja. O, sećanja
požutelog maslačka, ljubavnog tračka
se nazire nos i bose su noge u obećanja
koja se pevaju ko istine. Hteli smo,

možda, al’ ko zna koliko smo se sretali
kroz snove, da prigrlimo neke sasvim nove
i rumenije radosti, o, predivna i besprekorna
nagosti  mojih stakalaca u stomaku.

Ako smo se sretali, ludačkom strepnjom
je proklijao korov na začelju kolone
mrava ispod mojih dlanova. To zvone lale
na njivi srčanog zaliska, amova se

oslobađa crvenilo kroz bledilo kože.
I, ako to viče iz mene zanesenost –
pa neka je više! Što grlatije neka se ćuti
i neka se ne voli tiše. Možda sam neki

pokisli pčelac u šipražju očnog neba
ili to sijaju svici kroz lampe mojih zenica?!
Ako smo se sretali, ludačkom inspiracijom
su istopljene moje amigdale kao voštane

figure. Kažiprsti i palci diriguju bure,
a možda i nisu bure zaljubljenosti?!
Možda su pronikli trnci kroz grla slavuja
pa šume šumove usamljenosti, srećo.

—Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —

(Visited 20 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on google
Google

Comments