Za sve ono što je daleko

5 dec
Emina Kozica

23.01.1989.godine

                                                                                                                                Sarajevo

Mili moj,

Već neko vreme želim da ti se javim. Da pitam kako si?

 Svetski nemiri su ništa, naspram nemra u mom srcu i glavi. Ovo vreme bez tebe stavlja me na veliko iskušenje, da nametnem sebi pitanja i tako beskonačno tražim odgovore. Čak su i ovde nastupila teška vremena o kojima si mi pičao. Ni prijateljstvo nije kao što je nekada bilo, gledamo jedni drugima sitnice…gubimo se za radi njih.  I onda shvatim koliko mi hvališ ti, u moru iskrivljenih osmeha jedini iskren, jako čeznem da te zagrlim i naslonim glavu na tvoje rame. I evo zamišljam te kako ljutito čistiš belu košulju od tragova pudera sa mog lica,a ti mi ga kupio. Strah me je da te moje oči ne izgube, da tvoj lik ne izbledi u mom sećanju. Tako mrzim tu daljinu…

Želim puno toga da ti ispričam. Ali,kada uzmem papir i olovku od želje da sve napišem to nestane. Od muke i tolike želje suze same pođu. Ne znaš ni sam koliko sam te željna .Izvini što ti u pismima stalno kukam i pišem samo tužne redove, ali nemoćna sam ruke su samo alat srca.

Prošlo je leto i jesen, a evo i zima će od kako nam se pogledi nisu sreli. Ne znam možda si me zaboravio ili si neku drugu našao? Pitanja je puno,a odogovora malo. U ovim zimskim noćima teško zaspim. Pa tako šetam po kući i razgledam stvari. Pregledam slike na kojim smo ti i ja, kao i pisma koja smo jedno drugom slali.

U kasnim satima vreme nikako da prođe. Soba mi se čini ogromnom, prava je samica,a znaš me ne mogu bez radija… Svu tu tišinu mrtvo remeti prgušeni zvuk tranzistora. Znam da ne voliš cigarete i da ceš se ljutiti dok budeš čitao, naravno, ako ti je stalo do mene… često mi se desi da opuščima ispunim pepeljaru. U besanim noćima često zurim kroz zamagljen prozor. Znaš i dalje grejem sobu kao luda. Na kondezu na prozorima crtam naše srce i incijale

I tako često uhvatim pogleda kako beži ka Aleji lipa. Sada je prekrivena snegom. Tih noći pahulje pod ulicnim svetiljkama kao da su plesale, meni u inat. Mrzela sam zimu jer je bila romantična, a u isto vreme i topla u zagrljaju drage osobe, tebe.

Jako mi nedostaješ u ovim hladnim danima. Januar nikako da prođe…

Piši mi da me tvoje reči vrate iz ovog bunila i nacrtaju osmeh na licu dok napolju je zima. Nadam se da ti moja fotografija u dzepu od tvoje košulje nije izbledila i da još uvek je tvoja amajlija.

 

                                                                                                               P.s.. voli te tvoja mala

 

 

                                                                                                                       02.02.1989.godine

                                                                                                                        New Jork, SAD

Jedina moja,

Plavo pile moje…

 Dobio sam tvoje pismo. Jako sam mu se obradovao. Tvoje reči su me ostavile bez teksta, ali sa osmehom na licu. Pre nego što počnem da ti pišem dalje, želim da primiš moje izivnjenje što ti na prethodna pisma nisam odgovarao. Znam da mi ne zameraš i opraštaš zbog toga.

Znam da smo daleko, ali su nam srca jako blizu. Uvek si samnom, tu u mom srcu. Čitam tvoje reči i u svakoj zamišljam nas. Kad zatvorim oči vidim kej Aleje lipa, ti i ja, pahulje koje plešu u zraku, dok sneg nam škrpi pod nogama. A, moja i tvoja ruka kao čvor ljubavi vezan među nama. Brinem se za tvoje zdravlje i tvoje prevelike ljubavi prema cigaretama postaću ljubomoran na njih.

Znam da ti nedostajem i teško mi je dok citam tvoja pisma, ne moraš se izvinjavati, tužan sam  i ja.  Teško mi je ovde u tuđini, sam.Okružen sam ljudima napoznatim,naučio sam jezik i upoznao par finih ljudi na poslu. Iako su oni manje emotivni jako su ljubazni.Znaš da radim i dajem sve od sebe da skupim dovoljno da bi započeli zajednički život, nezavisnih od drugih i samostalni. Već razmišljam more,Dubrovnik ti i ja. Još malo draga jako malo i bićemo skupa.Nadam se da su tvoji dobro? Viđaš li moje? Puno mi ih pozdravi i sve poljubi. Mami Sari sam kupio gramofonske ploče, a za tebe jedina moja jednu ružu i u njoj pečet ljubavi.Ovde su jutra gusta od magle i minsu je stegao.Od mora jaka bura duva,a na ulicama je gužva jer svi rade i bore se za bolje sutra. Često svratim u  pab da popijem kafu sa šlagom i setim se tebe, kako je ti dobro prviš (pa u smeh),a posebno kad je presladiš bela moja.

Vidiš da vreme brzo leti i već je februar. Doću ti brzo,jer znam da me čekaš da obeležimo naš dana, dan kada smo se upoznali na dan zaljubljenih.Šaljem ti puno toplih zagrljaja u ovim hladnim danima.Želim da te moja ljubav iz daljune greje, moje ruke štite i oči miluju.Hteo sam da ti kažem: Da u ovim zimskim danima tvoj šal koji si ručno plela za mene, me greje i da si ti uvek pored mene. Kada dođem kući umoran pusitim gramofonsku ploču Chopena “Wlaz Spring” koju si mi ti poklonila i ona mi pruži mir.

 

 Volim te i mislim na tebe

Jedina moja…….

 

 

09.02.1989.godine

Sarajevo,

Jedini moj,

Čuvaru moje duše i srca.Na tebe ne mogu da se ljutim jer nemam razloga.Ne brini ništa, ovde su svi dobro. Videla sam se sa tvojima, tvojoj mami se jako dopao poklon, kojeg je mirisala kao da osća tebe.Puno su te svi pozdravili i šalju ti poljupce.Drago mi je da si pronašao prijatelje tamo da imaš sa nekim porazgovarati kad te nostalgija uhvati.Radujem se tvom dolasku i već planiram da spremim tvoja omiljena jela.Prosto ne mogu da zamisli da su tri godine prošle od našeg posledenjg viđanja.Nadaću se da ćeš moći da ostaneš da dočekamo prve dane proleće kad sve zaživi. Raduje me sama pomisao da ceš ubrzo biti pored mene i tako otkloniti svu brigu i teret sa moje duše.Ne mogu reći bojala sam se svega što sam htela da uradim,grizla me je ta ne sigurnosti.Istina je bojala sam se same sebe,bežala sam od sebe, a tako i od dgruih.To nisam bila ja to je bio moj unutrašnji osećaj.Tiho sam posmatrala sve ono što je bilo drugom oku ne vidljivo imala sam osećaj da u mommentu padanja, uvek je mudrost igrala najveću ulogu i na nju sam se pozivala.

Jedva čekam da se sretnemo i da znaš šta god da bude uvek ću biti tvoj vetar u leđa samo postani orao i vini se visoko…

                                                                                                        P.s. Jer znaš da te volim.

 

 

 

   12.02.1989 godine.

                                                                                                          New Jork, SAD

Zenice moga oka.

Orahu moj ne slomljivi.Ja znam da si ti jaka i snažna da ćeš izdražti šta god da se desi. Pokušavam da sve sredim ovde pre dolaska kad tebi zato ti pišem kratko pismo. Ne daj da te iste misli opet slomi,jer život je trka  ako odustaneš gotov si.Ja se borim za nas i ti se bori za nas.A ti draga moja nikad nemoj odustati od sebe jer ni ja neću od tebe.

Čuvaj mi se do tad i do viđenja uskoro. Znaj da tebe volim jedina… Nedorečeno moje…

Pišite dragi moji uvek pišite, jer niko od nas ne kaže uvek šta misli i šta želi.A, papir je taj koji upija  mastilo i suze, smeh i radost. Što na papiru napišete on nikome ne može da kaže, sve dok oči to ne vide i srce ne doživi. Zato pišite i ostavite svoj trag,koji je se tako reći izgubio u današnjici. Ljubav se može pisati,crtati,slati i širiti,ali najteže je izgovoriti..

— Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —

(Visited 109 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments