Vredimo

2 nov
Angelina Filipović

Živimo li zarobljeno ili zaboravljeno. Kuda tragamo za egzistencijom i gde je očekujemo? U tudjini ili u individualnoj normi mi uspemo da napravimo bivstvovanje najboljim svetlom onoga što želimo da živimo? 

Zarobljenici sebe, najgori otudjenici i neprijhvaćeni pojedinci koji svoju egzistenciju bacaju u rupu bezumlja i ne mare dok ne dodje priliv svega gordog što nam ovaj život i može dati kao mali žar kako bismo uspeli da na vreme ugasimo požar. Ukoliko uspemo požar zaustaviti mi smo sami za sebe pobednici i odvažni pojedinci, mari li tudjina za to? 

Kuda vode večiti begovi u velika polja apatičnosti i nezadovoljstva?

da li razumemo sta nam je u životu i pruženo a šta je naša velika borba kojoj težimo kao individue, i opiremo se neshvatljivosti društva i težimo da je otklonimo. Sve to vodi do čovekove brige o samome sebi, s njom se rodimo i njoj se vraćamo, celoga života i onda zaboravljamo zašto smo stegli svoja očekivanja, zašto smo ih stvorili tako da su nam neshvatljiva a naša su. Begovi i tudjina su nam jedini način koji vodi ka očekivanjima u obliku koji nam je najprihvatljiviji. Hedonističke vrednosti samo dovode do osećaja koji prikriva pravo zadovoljsto i kako se toga otkloniti i naći ga, kako se izboriti sa globalnim bezumljem u koji upadamo. 

Ko smo to nam govore samo svojstvene želje i potrebe.

— Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —

(Visited 62 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments