“A ja više o mrtvima mislim, nego o živim. Bliži su meni mrtvi, oni su moji bližnji.”
Odavno su moje misli kod mojih najdražih i najbližih, onih koji nisu odavno tu. Ponekad se nadam da ću dobiti zagrljaj koji mi jako fali ili da ću ipak iz daleka čuti stari, poželjeni glas. Ali tog glasa i zagrljaja nema.. Ne bih žalila ovog trenutka da me Gospodar pozove Sebi, tad bih se možda srela sa svojim najbližim ljudima.. Možda bih vidjela stare ruke moje nene i možda bih opet mogla da joj potrčim u zagrljaj, baš kao nekada. Vratila bih stare dane, one mnogo bolje dane. Kad sam se od cijelog svijeta krila u rukama svoje nene, ona je bila moje jedino utočište. Voljela bih da oživim draga lica, da još jednom čujem kako me dozivaju i brane od ovog svijeta. Odavno ništa nije isto, sve je gore otkad nisu tu. Mnogo boli to što znam da od nekoga neću dobiti poziv ili poruku, boli to što znam da kad okrenem broj, nikoga nema da se javi. Slomljena sam odavno, odavno čekam neke bolje godine, ali one ne dolaze. Možda jednom i dođu.. Jednom kada svi budemo ponovo zajedno.
—Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —
