U znak sećanja

27 jan
Emina Kozica

17.01.2019.god., Sarajevo U znak sećanja,

Ponoćni sat je otkucao.Zadnje zrno u peščanom satu je palo. Začuo se težak zvuk kazaljki na satu koji je bio tu u predsoblju. Svaki put bi od tog zvuka zatreperila i zadrhtala. U jednom trenutku čula sam težak kašalj prolaznika i glasova beskućnika što skitaju u tim satima. Hodali su bez cilja i vodli prazne razgovore. Ne znam ni sama zašto mi san nije hteo na oči. Kada bi se potrudila da utonem u san, nekakve čudne misli počinju da mi padaju na pamet. Pa se okrenem na levu pa na desnu stranu i na kraju ustanem. Kao što kažu “oči ko fildžani ” otvorene. Prošetam po stanu kao po nekom muzeju uz prigušeno svetlo koje je dopiralo iz lampe i slučajno pronađem staru kutiju među knjigama. Uz jaku želju da vidim sta je u njoj otvorim je. U toj staroj kutiji stajale su uspomene na mog dedu, čoveka merakliju. Bile su tu slike u crno-beloj boji, neki tekstovi sto je pisao, novine,gramofonske ploče, ljubavna pisma, a na dnu je bila njegova stara i već zarđala tabakera. Bio je neko kome je cigra bila nabolja drugarica i drug. Sećam se da sam kao mala sa odušavljenjem gledala kako mota duhan u listice. I tako gledajući uspomene mog dede vidim da i ako nije tu, u svim tim njegovim stvarima je bio njegov precet.A taj pecet je bio pecet zivota. Sat se ponovo oglasio na tri sata i već sam počela osećati da me san uzima pod svoje. Legla sam i sumirala emocije koje jedna otvorena kutija može da rasplamsa. Nikad ne gusite snove i uspomene. Te uspomene na nekog su bile nečiji život koji je sad u kutiji negde na polici sećanja. Sve uspomene,slike,ljubav zažive u našem srcu tek kad prodju kroz zenicu našeg oka.

— Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —

(Visited 145 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments