Razbila sam je – čašu koja je pisala najlepšu priču, čašu koja je mogla biti korito najlepše reke vina, čašu koja bi mogla da osluškuje svaku moju suzu i briše je gutljajima. Koliko sam puta samo zanosno hrlila ka tim flašama čiju bih gorku istinu sručila u nju i ispila ne misleći gde i kuda treba dalje da idem. Samo sam je bacila na pod. Nestala je. Iz nje se rodilo najmanje milion ko zna kojih novih lica koja više ni ne mogu zaličiti na nju. Sastavila sam je,lepila, krpila kao da je platno. Ništa nije pomagalo. Izgledala je sve gore i sve nepotpunije kao da joj fali onaj jedan glavni deo bez kog se uvek raspadne. Suze su navirale jer me je to staklo seklo po srcu. Nije se spajala. Žalila sam za njom, umotavala je u svilene zavese svojih snova, plakala nad njenim kratkim životom. Moje srce je svakoga trena gubilo delić postojanja. Prestajala sam da dišem, a i čaša je. Vidiš li, čoveče, glavni krahu univerzuma? Vidiš li šta učini ljudska ruka, ljudski um i ljudsko telo? Vidiš li šta načine nemarnost i nebriga? Ja sam slomila čašu i ne mogu da je sastavim. Čak ni suze ni najdublje kajanje je nisu sastavili. Zar misliš da nešto može sastaviti ljudsku dušu?
—Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —
