Slamka

13 mar
Angelina Filipović

Sujetno pridržavanje za slamku našeg opstanka, egocentrično traganje
za onim što nas može držati budnim u svetu bola i osakaćenosti.
Trzaji u pomoć kada se osetimo nelagodno u momentima ličnog opstanka
kraj nečijeg pokušaja da nam približi ličnu sujetu i nemir. Ne
želimo da nas primeti ali želimo biti primećeni od strane nečije
zone komfora. Tragamo, vapimo za ličnom i tudjom stabilnošću i onda
ne dozvoljavamo da poruši našu, rušimo mi tudju i dalje idemo
predstavljajući to kao naš gubitak, a ne razmišljajući o tome kao o
nečijoj nesreći.

Da li je nesreća naš izbor ukoliko smo svesni da sreća i nije baš
naklonjena našim učešćem. Imamo li uticaja na to kako nesreću
nekome priložimo i jesmo li mi nekome osećaj nekontrolisane sreće ili
otudjenićke nesreće. Kako se sreća i nesreća uopste i odvajaju,
često sreća zna da bude kratkotrajna i da nas napusti ostavljajući
nelagodne osećaje melanholije tuge i otudjenosti, dok nesreća odlazi
isto tako brzo, ali ostavljajući nam trag užitka jer iz te nesreće mi
smo naučili.

Kome verujemo a kome se prepuštamo? Ko grčevito drži i igra se sa
našom srećom i nesrećom, čuvamo li ih ili samo čekamo da oba
osećaja nehotično prodju i nastane stanje trenutne obamrlosti,
otudjenosti i zamišljenosti. Gde tragamo dalje i da li smo svesni
čemu? Odlazimo li iz zone komfora ili joj se prepuštamo kao jedinu
granu neprolaznosti.

— Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —

(Visited 43 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments