Iznemogli točkovi bicikla
kotrljaju razguljenim asfaltom
pod mojim očima
beskrajna cesta
koja gradove svodi na jedan
mali odvozani krug
nemoć, duvanski dim je
mimikrija oblaka
oktobar se noću cedi
danju laste pretvara u golubove
čijim perom ne mogu
da pišem
umesto ruža mažem grafit
na vetru moje usne
pucaju kao mine u patentici
pucaju kao slučajno nagažene
nedeaktivirane reči
svaki put kada ih izgovorim
bez fasade
hladnoća prodire u razguljeni malter
šminkam se da bih prikrila
vlagu i pukotine
parfimišem se mirisom leta
na sniženju
i oblačim potkošulju
da ne zebem
usamljenost ima jedanaest spratova
svaki sprat po sedam stanova
svaki stan po troje ljudi
svi imaju prezime na vratima
i niko od njih
nema dom
svaki dan srećem sve te ljude
stepenice su krugovi
probijenih ćoškova
kojima trčim u sve tuđe stanove
ne bih li u nekom
zatekla sebe.
– Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba.-
