Simptomi

24 maj
Milica Sniva

 Ležim na tetkinom kariranom kauču, posmatram pukotine na plafonu i ponavljam sebi svoje ime kao poremećena osoba. Zovem se Sanja i ne znam da li sam normalna. Mislim da jesam, mada ludaci obično nisu svesni svog ludila, tako se možda i ja greškom uzdam u svoj razum. Za razum nemam najbolje gene. Pokojna majka mi je bila psihotična, otac se ubio u pedeset i petoj, a tetka mi je dementna, ali to ne priznaje. Ponekad se zaboravi u večernjim satima i nije više sigurna ni gde se nalazi ni kako joj je ime. Početni stadijum Alchajmera, rekoše. Ipak, još je sposobna da mnoge stvari obavlja samostalno. Odlazi u nabavku, mada se ne vrati svaki put s namirnicama koje je planirala da kupi. Čekam je da dođe s pijace sa zelenim jabukama. Ne verujem da ima ičeg na ovom svetu što volim više od zelenih jabuka. Možda cveće. Zovem se Sanja i volim cveće. Ne znam da li volim još nešto i nisam sigurna da li sam normalna. Sposobna sam da zapamtim svoje ime, ali ne i da objasnim sebe. Kad bih morala da se opišem, rekla bih: ja sam Sanja, imam trideset osam godina, zamućen razum, dosadan posao, isprazan život, senilnu tetku, muža na samrti i mladog ljubavnika. Rekla bih tako i nabrojala gomilu nečega što sam jednom verovala da imam, ali to čak nije ni istina. Više nemam ni muža ni ljubavnika, ostala sam sama s tetkom i cvećem.

(Visited 1 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on google
Google

Comments