Ljude više ne viđam.
Nestali su.
Zatvorili su se u šupe svojih predaka.
Pustili su svoje duše,
kao dete balon,
da lebde po izgubljenim svetovima.
Kao majke koje su zaboravile decu,
dok vetrovi nose krovove nepostojećih kuća.
Oči me peku zbog skorelih suza koje su se davno osušile.
U njima više nema slane tečnosti.
Patnja preuzima primat.
Ta šupljina, gde su nekad spavale misli,
izujedane do korica moje lobanje.
Nekad su bile spokojne i srećne.
Vojnici usukanih mačeva,
u krčmi pored puta,
piju svoje hladno pivo,
ne obraćajući pažnju na rat koji bukti oko njih.
Večno.
Umorni od konstantnog stradanja.
Sudara dva bika,
koji ne znaju zašto lome svoje rogove.
Krvavi, opijeni od bola.
Naviknuti samo da ubadaju vrh svog sečiva u meso.
Meso istruli.
Ostaju samo kosti.
Sećanje da si nekad bio čovek.
Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo
autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —
