Ko to zorom tako rano rani,
ko jutrom ljubav od mržnje brani,
u prozor tvoj gledaju gavrani,
na grani,
ko se srećom dva puta hrani,
doleću zvuci ka tebi strani.
Jer,
nema nikog da tvoju sreću ukroti,
samo dok se sve sanja
i čeka do svitanja,
sunce ne odoleva toj lepoti.
Čak i kada misliš da je previše rano,
ako ti se jutro to učini previše strano,
krilima možeš od sveta visoko da odletiš,
nešto novo u životu tvom da osetiš.
A ptica si ti ranoranilica,
jer ipak,svi duboko spavaju,
a u tišini čuje se vrisak sumraka,
nebom se jutrom lebde uspavana lica,
ali zašto bi da očajavaju,
napravi ka nebu nekoliko malih koraka.
Zaspi i ti ptico moja mala,
čeka tebe da vidi u san zvezda plava,
a šta li si tako rano ranila,
kuda si tako nemilo žurila,
a misli moje si brzo zbunila,
jer pitam se sada ja:
čija li tebe čežnja sada hvata,
kada jutrom te po licu obasipa sreća dečija,
češlja po kosi tebe zora od zlata.
—Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —
