Prvi dan leta

20 nov
Jelena Žugić

Privikavam se
već dugo
na zube.

Teže je navići se
na svoje
nego na tuđe.

Sada nek spavaju
u čaši.
Dolazi doba
majki. Sve oblakodere
vraćam pod suknju
mlekarice.

Otkopavam lubenicu
iz dvorišta predaka.

Kokteli sa kišobrančićima
izlivaju krvnu plazmu naše
dinastije
sa dna čaše
na pločnik: više
nema vremena.

Vazdušaste prstiće
treba da rodim,
pre nego što se očnjaci ponovo
naoštre o sečiva
tvojih rođendanskih svećica.
Tvog straha od širenja.

Zato nas raduje
što kuhinja postoji.
Dan ima dugo
srce.
Danas je dan kada šporeti
ispuštaju dušu.

Lastavice
vuku te za kosu,
tvoja šapa je griva sunca: set
šogunskih bodeža u bakinom
jastučiću šnajderke.
Naslednica si ti.
Pleti, sada.
Predugo sediš
na novom
životu.

Da, Helije je naš bog.
On prži sunca ispod ljuski.
Jednim požarom od naših
zametaka začas
priredi veličanstven
obrok.
Sve propisano i hranljivo: gvožđa
i belančevine,
curi ti niz bradu.
Tvoje privatno kuhinjsko
božanstvo sunca
na kašičicu uliva organsku
hemiju u crnu
duplju budućnosti.

Ali most zaliva
u San Francisku,
uzor za dovoljnu
količinu junačkog
gvožđa u organizmu,
i dalje je samo odlomljeno parče
nečijeg nedovršenog
rebra.

Da bi jednom postala kost
i let,
krila traže toplinu
tela,
ne sunca.

Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —

(Visited 21 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments