A kad nam ne pođe za rukom pomeranje međe, kad postanemo svesni gde smo i kako smo, onda zakukamo kako su za naše nesrećno stanje krivi svi drugi osim nas: zli zapadni svet, Vatikan, judeo-masonska zavera, nepovoljan geografski položaj (na raskrsnici puteva), famozni mentalitet koji je pao s Marsa pa je nepromenljiv, zelena transverzala, tirkizna sinusoida i, naravno, petokovekovno ropstvo pod Turcima koje je zapravo trajalo znatno kraće. Prođoše dva veka i kusur od Prvog srpskog ustanka, prođe vek i po od Berlinskog kongresa i dobijanja nezavisnosti, prođe ogromno vreme otkad smo sami odgovorni za svoju sudbinu i za vladanje svojom zajednicom, a nama je i dalje kriva Otomanska imperija, i dalje smo žrtve kolonijalizma. Malo vam je providno to drvo, gospodo.
Nismo mi nikakav izuzetak, kud god se okreneš ista priča o skrivanju iza stabala i uperivanju prsta u dežurnog krivca. Kad čovek čita latinoameričke pisce, ruske i sovjetske disidente, arapske liberale, kineske protivnike režima, japanske intelektualce kritične prema kultu cara ili delove Gombrovičevog “Dnevnika” o veličanju poljaštva, shvati da se veći deo sveta izgubio u istoj mračnoj šumi. Možda je vreme da upalimo onu Diogenovu sveću i potražimo izlaz iz čestara, makar do prvog proplanka.
– Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba.-
