Doba kada se sve budi i pupi,
dobija život i rajske boje,
čitam pismo samo o tebi,na klupi,
puštam maštu,
da plutaju u vazduhu misli moje.
Zima nad mojom glavom lebdi,
u srcu mi je večno proleće,
a pisaću proleću o jednoj zimskoj baladi,
misao za prolećem na mojoj glavi svetleće.
Donosi sećanje na nečiju nevinost,
sunce sija na kiši i
kiša pada na suncu,
zemlja-dete koje prolećne pesme po vodi vodi.
Dođi, blagoslovi me tvojom nadom,
malo ludilo u proleću veselom,
živiš na zemlji ispunjenom skladom,
dodirneš me svojim čelom, toplinom.
Raspi brige i stihove na prozore,
kao jorgane i diši,
vuče me i taj zvuk veseli sa zore,
u nekom svetu,večna šetnja po kiši.
Nebo se plavi visoko,
mirno,valovito i nekako spokojno,
želje sumorne nečujno u meni lete,
krupni se oblaci bele,
kuda nečujno oblaci na nebu plove?
A da li prepoznaješ boje aprila,
tvoje ruke liče na labudova bela krila,
dok zemlja cveta opet iznova,
vidiš ponovo prizor iz svojih snova.
Rađanje prirode,
buđenje iz dubokog zimskog sna,
sreća i radosti nove se rode,
prva ljubičica na zemlji mirisna.
Žuti se maslačak žuti,
majsko sunce grli ulice,
i taj miris pokošene trave,
čuje se negde tamo ptičji cvrkuti,
zuje kraj prozora mog zlaćane pčelice,
trude se da misao za prolećem ne zaborave.
Na listovima jagorčevine spava mali jež,
žuti maslačci tek šire svoje latice,
a u vazduhu lebdi osećaj svež,
lete na nebu divne zlatice.
Lepotu pokazuju žuti narcisi i
plavi zumbuli,sitni pupoljci
šire opojan miris jorgovana i bagrema,
zimska tužna tišina u senci proleća nestaje.
—Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —
