Žamor guta obrise zgrada, Tinja u tebi čudna praznina, I ponos koji u tebi vlada, Samo je gordost, samo taština.
U koji te procjep utkala nada, U popodnevu kad tiho umire grad, Čut ćeš i ti šta je to tuga, Prestat ćeš jednom biti mlad.
Zalutat ćeš zbunjen u bezdan otkrića, I blijedo ćeš gutati teški zrak Proklet ćeš sreću opijenih mladića, U pogledu nekom tražiti znak.
I kad te noć uljulja u blaženi san, Opije mirisom pokisle ceste, Sav od tajne želje okupan, Reći ćeš da nije ono što jeste.
Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —
