Postojanje

20 maj
Angelina Filipović

Uviđam sve više koliko se ljudi predaju prirodi i njenim dobrobitima. Dolazimo do zaključka da priroda zahteva da budem jedno, jer to uistini i jesmo, od nje potičemo, njoj se i vraćamo. A čega se bojimo? Ujeda ili straha koji nameću stvorenja koja se isto kao i mi bore za svoj opstanak, za svoje prirodno mnjenje koje im je prirodno dato, naši instikti su takođe podložni borbi koja nas tera da opstanemo, da odlučimo da pripadamo a kako bismo pripadali morali bismo da se odlučimo na bivstvojuće vrednosti. One se sačinjavaju od straha ( kojim mi vladamo) i od ljubavi, ljubavi prema sebi, prema drugima, ljubav ruši sve one barijere koje je savremeni čovek pokušao da postavi protiv našeg prirodnog staništa, ali kom se uvek vraćamo, od naših bivstvojućih vrednosti, kojima uvek verujemo. Ne možemo se otkinuti od njih, moramo ih bar u nekom spektru ispoljiti, što ljudima izgleda ponekad manipulativno, a u stvari to smo mi sami, to smo mi prirodno skrojeni, samo što smo ih modifikovali tako kako bismo se uklopili uz društvene norme koje nam nalažu ono što nas odvlači od njih. Više nikad nećemo biti mi ono što jesmo jer nas urbanizacija sve više menja, ali ne bi trebalo ni da dopustimo da ono malo našeg prvobitnog postojanja ispari iz ukorenjenih ljudskih dobrobiti, koje ne mogu nestati, mogu se samo manje razvijati i rasti u nama, ali uvek nas čekaju da im se vratimo.

— Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —

(Visited 40 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments