Otkriće

15 dec
Angelina Filipović

Otvoriću oči i gledati daleko. Daleko od svih teških momenata neverice i nezadovoljstva i dalje još od hedonističkih zadovoljstava lične sujete. Zaboraviću svoj ego i pretvoriti ga u neprolazni i svesni osećaj upotpunjene faze samootkrića. Neću pobeći a neću ni dopustiti reci svojevoljnih misli neuravnotežene prošlosti da me preplave i dizbalansiraju u polju ličnog rasta, dopustiću. Zaborav leči trenutno ranjive osećaje bola a nezaboravši tugujemo jače. Zar jačina bola nas unesrećuje ili je bol samo prolazna i neizvesna komponenta ličnog opstanka?

Svoj na svome, otudjenik na istom. Boli li išta više od toga. Možda večni putnik i trgač istog.. Kada već saznamo količinu jačine boli zar ne možemo da naučimo da živimo uz nju. Kuda gone te večne staze samosažaljenja i očajničke želje da upoznamo sebe koliko god duboko bežali od istog? Sama prilika da se upotpunimo i pronadjemo negde nas goni da idemo dalje, a statičnost da pronadjemo u boli koja nas opkoljuje. Šta li je teže?

Putujemo i bežimo a kada se vratimo, isto tuče i udara, izborimo se ali ne zaboravimo, strah podvesno ispliva na trenutke i podseti da je to u nama i čuči i čeka da nas podseti. Izborimo li se mi ili likujemo da smo poverovali u ličnu pobedu? Šta ako opet ispliva? Ništa, čekamo sledeću borbu i izlazimo jači, time pokazujemo i sebi drugima da smo boli nego što smo bili. Ako je drugima i pokazati bilo kakav uspeh. 

Uspeli smo!

— Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —

(Visited 60 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments