Noću, dok spavaš, u tamnoti svog straha,
osećam kako tišina prozorom obršljani.
I raspeta od nemila do nedraga, tvog daha
čujem zvižduk i slavuje što izleću vani
iz tih obesjajenih očiju ko raspuklih oraha.
Noću, a čini mi se često da smo više budni,
na moje uzglavlje prineseš svoj obraz;
pa tek kad se ujednače otkucaji čudni,
među njima oseća se samotnički jaz
i brojimo sramotne ljubavne jauke, budni
i od ove ljubavi polupoludeli i polupani.
Često ti spavaš i ja se pitam kuda vode…
Kuda vode?!
Na vrhovima snova, ove serpentine…
A onda?! Onda dok žmurim i dok misli gode,
vuku me sanjivi trzaji pod dine
na opustelom povocu ljubavnih zanesenosti.
Pa da li sam sama u ovoj igri, kaži…
jer i dok mislim kako pored mene sanjaš,
i da se ovi prostori sabiraju među nama mesto laži,
osetim kako me daljinom, ko strelom, ranjavaš,
pa luda umrem pišući ovaj omaž od osećanja.
Ja ne znam ni da li više postojiš, ni da li ja umem
da hodam i rastem; jedino me drže stubovi koje grlim,
isklesani od prošlih dana . Al’ razumem, razumem
odlazak… Pa dok sitno dišeš, ja, iako ne rastem – zrim,
i pišem ti pesmu veću od bola…
Sija polutka Meseca na nebu kao prekor,
a ti misliš: projekcije ludila bleskaju iz svemira…
I nisam znala da ćeš biti pesmi dekor,
dok ljubav prska po zidu fleke nemira…
a ja u rukama držim oružje kojim je počinjen
ovaj samoubilački zločin.
Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —
