Oktobarske kiše

26 sep
Lejla Ćehić

Na tren udahnem, zatvorim kapke

Pa zavrištim iz duše, onako iskreno

Da me niko ne čuje…

U meni odavno već

Nastupila je jesen, moja ludice.

Zar da se bojiš nečeg tako hladnog?

 

Bila si leptir u mom umu ptica,

Pa zašto kao i one odlaziš 

Da ognjište tražiš u nečijim toplijim rukama?

Ludice malena, ove jeseni

Trebali smo da se volimo, 

Pod žutim lišćem da se ljubimo.

 

Opijeni vinom koje nikad nismo probali

Da se mirišemo bundevama i šljivama,

U parku pod oronulim drvećem

Dok plešemo sa oktobarskim kišama

Da se grlimo.

Ali si otišla… Zašto si?

 

Odavno već, znam, u blizini mene

Ti oblačiš kaput, kažeš hladno ti je.

Ne želiš tmurne dane, ne želiš da mirišeš na badem…

Želiš da moje smeđe i narandžaste

Obojiš u neke vedrije boje.

Ne ide to tako, milo moje.

 

Vrištim iznutra, gušim se u svojim kišama

Jer vjetrovi već odavno ne donose mi tebe.

Izgleda da ću sam da prvi put

Okusim vino, mirišem se budnevama i čekam te

Zajedno sa oktobarskim kišama…

— Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —

(Visited 153 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments