O nama

26 feb
Aldijana Kerkez

Znam da zvuči otrcano, ali pisala sam ti pisma.
Pisma koja možda nikad nećeš pročitati.
A u njih sam strpala sve svoje emocije, sakrila sve naše dane, razgovore i zagrljaje.
Da si pročitao, možda bi i sad bio neki moj, mada, ti jesi i dalje moj, samo što ti mene više ne zoveš “svojom”.
Kada bih skupila sve svoje tuge,
sve neprospavane noći,
sve svoje gubitke i padove,
opet bi čežnja za tobom bila jača od svega.
Bol za tobom bi vjerovatno ostavila jači pečat na duši od bilo koje povrede i boli druge vrste.
Nekad sam vrijeme računala po tome kad ću te vidjeti opet.
Tu si, i onda odbrojavam…89,88,87… 1 dan.
I još samo par sati, opet te osjetim u zagrljaju.
Sad bih dane odbrojavala od onog kad smo se razišli, ali kažu da se vrijeme ne računa po nedostajanju.
Ponekad poželim da te vidim makar samo i na trenutak,
a već u drugom trenutku te ne bih ni pogledala kad bih te srela.
Znaš, uvijek sam bila komplikovana, često kažem ono što ne mislim, ali ne znaju oni, samo ti si znao pročitati svaku moju misao.
Pa sad i sve što pomislim, prešutim.
Nema tebe da me shvatiš čak i kada šutim.
Nema te, da se kvalitetno posvađamo, pa opet nastavimo razgovarati o Tahiru i Minji,
njihovoj tajnoj ljubavi i svim onim ružama i pismima.
Ti nisi Tahir,
ja nisam Minja.
Naša tajna nisu ruže.
Naša ljubav nisu pisma i pogledi.
Vjerovatno ćeš drugoj pisati pisma i ostavljati ruže na prozoru.
Dok ću ja pisati tebi, a ti nikad nećeš znati.

— Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —

(Visited 147 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments