Notes

12 maj
Anonimno
U svoj notes zapisaću kako sam bila srećna, veličanstveno i nadareno
srećna. Okupirana svojom srećom rasla sam pored tuge i sivila u jedan
veliki šareni oblak zadovoljstva i sreće. Danas se samo toga sećam.
Obogaćena prirodnim carstvom, rasla uz ljubavne pesme mog okruženja.
Kada bismo svi ovako rasli i upijali vitamin neotudjivog osećaja
sreće, nepokolebive zamisli svoje buduće, uvrnute sreće. Kuda bismo
prolazili i koliko stanica tuge i otudjenosti preskočili, čekajući
autobus u pravom smeru, smeru našeg zadovoljstva. Nije li lični
doživljaj sreće jedini i pravi odraz lepog i ispunjenog života.
Moraju li to biti nedokučiva utvrdjenja ljudske nadmoći nad moćnijima
ili pak nemoćnima. Staza kuda vodi naša sreća je uvek inovativna i
drugačija, obojena nekim novim bojama ličnog utvrdjenja. Izbacimo sve
tamne boje flomastera i pišemo upečatljivo naše nove egzistencijalne
inovacije, pa tako tačno znamo ko ih je zabeležio i kome najviše
verujemo. Svojim intuitivnim hormonima istinski ispunjene životne
slagalice.
Naš doživljaj sreće nije isti kao tudje skladištenje istog osećaja,
ali pošto je naše uvek naše, slagalica uvek dobija novi oblik i novu
figuru i moguće je sklopiti do kraja. Kada gubi smisao i ne možemo da
nadjemo ispravnu figuru, mi se podsetimo u notesu koja je boja bila
poslednja, pa stvaramo  neki novi doživljaj slagalice i uklapamo ono
neshvatljivo. Kada joj dodje kraj samo ćemo mi znati kako je bilo
teško sklopiti je a kako je lako sad rasklopiti, ali kao istrajna i
hrabra individua dobijamo orden. Orden večnog života u našem delu.
Notes u kojima reči ne mogu se izbrisati i slagalica koja se ponovo
mora sklopiti. A zaborava nema.
— Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —
(Visited 3 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on google
Google

Comments