Nedorečena

18 maj
Željka Čulić
Kao i svake godine is srpskog jezika radili smo po dva pismena sastava u jednom polugodištu. Mi, kao maturanti, svaki dan odbrojavamo dane, nestrpljivi, odavno već spremni za naše matursko veče. Bio je to jedan, reklo bi se, savim običan čas. Ušla je profesorica, divna jedna žena, plave kose i strogog pogleda. Čas je počeo uobicajno uz najavu da danas radimo pripremu za pismeni. Dala nam je tri teme, dvije su bile citati iz dijela koje smo radili, i jedna, meni najdraža slobodna tema. Meni je taj čas bio poseban, “vauuu slobodna tema”, pomislila sam, već sam usihćeno, prepuna inspiracije, čekala da dođem kući, da mi slučajno ne bi “pobjegla” neka dobra rečenica. Presrećna što napokon pišem o onome što želim, a ne o onome što moram, stigoh kući, pojedoh nešto nabrzinu i bacih se na posao.
Odmah sam znala koja će biti moja slobodna tema. Taj sam tekst dušom pisala, suze su kvasile lice, a ruka nije prestajala da prenosi šapat moje duše. Koliko sam samo nestrpljiva bila, nisam mogla dočekati taj naš pismeni rad. Bila su to duga dva dana za mene,dvije duge noći. Tu sreću nisam osjetila za sve petice u te četiri godine srednje škole.
Došao je i taj veliki trenutak, taj dan kada će moje djelo ugledati svoje svjetlo. Već sam zamislila ogromnu peticu uz oduševljenje profesorice koja ga čita pred čitavim razredom koji je bio i glavni junak moje priče.
Čas je počeo, profesorica je napisala na tablu naše teme, svi su počeli da rade…
Naše teme? Šta? Šta je ovo? Probudite me! Ja sanjam!? Deset minuta sam gledala u tablu, ne znam jesam li trepnula… Ovo su naše teme? Naravno, dala je dvije teme, od kojih su bila ta dva citata iz djela… A moja tema?? Gdje je moja tema??? Šta se ovo dešava?? Tuga je polako preplovila moje srce… Moje djelo je propalo… Svu snagu sam u tom trenutku uložila da ne zavrištim na sav glas, u meni je sve vrištalo, po koja suza se progurala i na moje ukočene obraze…. Neko vrijeme još sam samo sjedila i pokušavala da se priberem…. Nisam mogla ni da pomislim da moje teme neće biti u opciji… Ni u jednom trenutku nisam pomislila da moja tema nije bitna…
Uzela sam hemijsku čvrsto u ruku i napisala taj famozni citat kao naslov, pa predala svoj pismeni zadatak…
Preplakala sam taj dan, kao nikad do tada… Nešto je u meni ugušeno, osjetih… Naravno da sam dobila svoju jedinicu, jedina u razredu. Ja, osoba koja je iz pismenih sastava samo petice nizala, da ja sam dobila jedan.Profesorica mi je bila vidno iznervirana zbog toga, ali, kako da joj objasnim da je uništeno moje djelo? Kako da joj objasnim da su te njene teme ubile nešto u meni? Kako da joj objasnim da nisam željela da pišem temu koju je pisao čitav razred, koja se, u suštinu, svede na prepričavanje. Ćutala sam… Nisam riječi mogla da kažem… Zaplakala bih… Pa sam se samo nasmijala. Moje djelo je ostalo ipak zaključano u koricama najdraže mi sveske. Dala sam mu naziv ” Zbogom mojih osamnnaest gidina”.
O čemu bi jedan maturant trebao da piše? O citatu iz djela, koji se svede na prepričavanje? O temi koju profesor smatra da je važna? O temi koju škola ili ko već propiše kao pravu?
Ne. Svaki maturant bi trebao da bar taj jedan pismeni sastav, taj “oproštajni” pismeni sastav posveti onome o čemu on želi da piše. Kada sam već dobila tu jedinicu, žao mi je samo što je nisam dobila za “promašenu temu” a ne ovako za prazan list, a ne ovako da ostanem nedorečena.
Kakav je to samo sastav bio, šteta što ga je sudbina uputila na tavan, da čeka sa starim sveskama neke ljepše dane, neke bolje dane…
Uništli ste moje djelo, ali ne i pisca u meni.

Ovo nije samo sastav, ovo je jedna moja istinita priča, za mene tužna ali jako poučna.

— Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —
(Visited 119 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments