Nebeski jelen

2 dec
Zorica Jošić

Noć se zamrzla kao tišina kad prekine
slogove,

nikada se ne zna, kojom stranom ulice
idu begunci, rodbina bogova i divljina

između ispisanih redova,
praznih ćelija,

nesrećni čovek odlazi
sad ga se samo sećam

pati, nečujno u udobnosti svoga stana,
Kad zanemarimo sećanja
u meni nema ničeg

srešćemo se na jednom mirnijem mestu
onda ćeš razumeti kičmu koja hoće vode

prelomljena od igranja sa hipotalamusovim tezama
na javnom mestu

spremila sam gospodina još malo pa oficir
zaštita od hladnoće, i bebe plaču

Meni je jasno da posmatranjem
sebe dolaziš do opskurnog tla

zenice cijuču na vlazi,
oko postelje prolazi neopaženo

smisao visi na jeziku,
zato i ne krivim tebe, već samo gledam

kako će ruka neželjeno
ižvrljati hartiju.

Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —

(Visited 2 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on google
Google

Comments