Noć se zamrzla kao tišina kad prekine
slogove,
nikada se ne zna, kojom stranom ulice
idu begunci, rodbina bogova i divljina
između ispisanih redova,
praznih ćelija,
nesrećni čovek odlazi
sad ga se samo sećam
pati, nečujno u udobnosti svoga stana,
Kad zanemarimo sećanja
u meni nema ničeg
srešćemo se na jednom mirnijem mestu
onda ćeš razumeti kičmu koja hoće vode
prelomljena od igranja sa hipotalamusovim tezama
na javnom mestu
spremila sam gospodina još malo pa oficir
zaštita od hladnoće, i bebe plaču
Meni je jasno da posmatranjem
sebe dolaziš do opskurnog tla
zenice cijuču na vlazi,
oko postelje prolazi neopaženo
smisao visi na jeziku,
zato i ne krivim tebe, već samo gledam
kako će ruka neželjeno
ižvrljati hartiju.
Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —
