Slučajno, sasvim slučajno
u hrpi fotografija tebe i mene
našla sam ovu.
Razmišljam.
Ne budi nečije ponekad.
I neću.
Podigao si moje standarde,
tvoj odlazak i sve što je donio sa sobom.
Neću biti nečije ponekad,
nikad.
Neću biti možda, neću biti ni rezerva,
ni ona jedna koja hoće, kad druge ne budu htjele.
Neću biti dostupna,
pa da se javim na svaki poziv
i rado te pozovem unutra
kad treba da odeš,
ali svakako hoću da me dopratiš do kuće.
Neću pola, ni kasnije.
Neću sutra, ni malo ranije.
Ja sam svoje bogatstvo,
ono koje ne dijelim samo tako,
neću da budem nešto što dobiješ lako,
i odeš,
tek tako…
Neću da izgorim zbog tebe
poput cigarete u tvojoj ruci,
mene ne možeš tako lako da zapališ.
I dosta mi je igranja.
Umorna sam od pretvaranja,
borbe za ono što mi očito ne pripada,
umorna sam od nadanja,
iako sva nadanja postanu stradanja…
Ali nisam umorna od sebe.
Volim se.
Možeš da me voliš.
Osjetim kad me voliš.
I tek tada sam zaista tvoja,
tek tada možeš da me zoveš svojom.
Sa mnom počinješ teško, ali ne završavaš.
Kada te pustim dovoljno blizu,
trajemo.
Ali, ne traži od mene da budem tvoje ponekad,
nisam to ja.
A zbog tebe neću to da postanem.
Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba.
