Koraci u mestu

10 okt
Angelina Filipović

Toksična grupa ljudi iz paralelnog univerzuma. Da li je to opste prihvaceno ili samo prepoznatljivo meni kao individui koja je ovakvu karakteristiku pripisala ljudima koji žive u svetu lazi i obmane? Opste prihvaceno je ono sto je vredno i ljudima sadasnjosti a i paralelnosti.Moja paralelnost se zasniva u vecitom traganju za nepoznatim, ono sto ne znam daj mi da saznam a ono sto znam vec postaje istroseno. Zato sam u vecitoj trci za nepoznatim, a opet stojim na istom mestu, opet nista ne znam. Ali tesim se da su greske isto tako novo saznanje, zato igram ovaj zivotni ples i dalje i ovaj podijum mi je prijatelj, on me ubedjuje da ce sutra da zameni juce i da je ovo sada moj pravi poziv.Nastaviti traganje u nepoznatom pravcu i usporitu ples je mozda ispravno dok je hrpa ljudi oko tebe i gura te u drugom pravcu. Sastavni deo tvoje egzistencije je poneki osecaj deprimiranosti, jer zivot je ta patnja koja apsorbuje zivot. Ravnoteža je ono čemu težimo, zato posle vriska uvek dolazi tišina, koja donosi spokoj. Gde je ljudska slika i prilika tu je ljudska nemarnost, pohlepnost i razmaženost. Gde je ljudska slika i prilika tu se nalazi veliko blago ljudske nesrazmerne lepote i postojanja. Koliko je neistražena toliko je privlačnija ta ljudska dobro poznata prisutnost na planeti.Koliko je tamna toliko otvara puteve i stvara prohodnije staze za neke lepše svetove duge staze velike obale mašte. Opservacija ljudskog postojanja je  hermetički zakočena ispod slojeva sebičnih i egocentričnih lezija. Previše mraka hara tim kao žice zategnutim životima ljudi koji ne traže spoznaju kako su tu dospeli. Previše veštačke svetlosti obasjava njihove staze satkane lažnim trnjem, jer životne padove vešto zaobilaze i gubi im se trag gubi im se smisao. Čemu životna opijenost kad je tu samo nula posto ogrebotina o stenovite životne puteve koji donose mnogo više radosti nego sama bit veštačkog života na već utaban način, dobro utaban dobrim društvenim formularima koji kažu da je život ono što nalaže ona ista veštačka svetlost uneta na silu u ljudske umove. Silom uneta svetlost napravila je zatvorske ćelije i male umove velikih ljudi, time zatvorila velika postojanja i velike mogućnosti naše opservacije ljudskog delanja. Danas živimo u mašti jer sutra ne znamo hoćemo li i to imati, oduzima nam se lična potreba za kreiranjem integriteta osobe koja je prirodni sklop a danas postaje samo oklop nečije vešte igre sa ljudskom slikom i prilikom koja je tako savršena.Sreća nije presudna za život nego kako je živeti život presudno za sreću.

— Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. — 

(Visited 67 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments