Jesen

30 sep
Angelina Filipović

Tmurni i zaboravljeni dani. Hladne i protracene noci. Bedno iščekivanje jutra i ponovno radovanje početku novog, neistrošenog dana.

Zaboravljeno leto i iščekivanje jos teže zime koja nas vraća u sve ljudske priče i strane neljudskosti. Drska odgovaranja voljenim ljudima i zaboravljanja svih onih utemeljenih druženja čijoj skupini smo pripadali.

Usmrdeli veš, koji se suši dva dana kao i ljudska osećanja koja blede, blede i slike onog toplog i vedrog neba iz kog sad isijava neki zamor i nezainteresovanost.

Gubi se sjaj a miris ulica dobija neki novi otupeli i zaboravljeni ukus, zaboravljen od strane potiskivanja u ljudskom telu jer svako novo leto donosi nove lepote a svaka nova jesen nove teskobe.

Kreću govorkanja o novom životu i novim mogućnostima, velikim promenama i jošvećim ambicijama, sve uz toplu aromu jutranje kafe, pa ponovo kroz ostatak dana vraćanje ka nezadovoljstvu.

Sve bismo menjali a još više se ne pomerali iz zone komfora koja vapi za celodnevnim slušanjem muzike koju ponovo obradjujemo ali drugačijim tokom misli.

Mrak počinje za novim tmurnim oblacima pa nam sunce i postaje zaboravljena metafora za osmeh. Osmeh se pojavljuje pri pričama koje nas podsećaju na onu ljudsku neiživljenosti taj bezvredni osmeh nam ništa ne predstavlja jer ga ubrzo zaboravljamo kao i za te ljudske nedovoljno dobre forme ponašanja.

Prvo jutro donosi prvu radost a poslednja zvezda poslednji strah ka budućnosti i onda se gubimo u enigmi lične forme egzistencije.

(Visited 111 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments