Uvijek sam željela da te pitam, da li znaš koji je moj najveći strah? Ali nisam, nisam jer ne volim da pričam o tome. Nisam, jer jedino čega se plašim u životu jeste prolaznost.
Znaš, danju sve je lakše jer dan sam po sebi nosi svjetlost i ljepotu. Danju smo svi veseli, svi žurimo za nekim stvarima i sve izgleda tako lako. Naravno, bilo bi, da nije tu noć. U one sumorne noći, kada sitni sati bude tišinu, mene proganja jedna misao. Da li će sve ovo proći? Kao dijete često sam znala ganjati svoju sjenku, i trčala bih tako za njom, skakala, pokušavala na razne načine da je uhvatim al nikad nisam uspjela. Bježala mi je i prolazila tako brzo. Čim prodje sunce naša sjenka nestane. I eto je, opet dolazi ta mučna misao. To da život prolazi i da ćemo svi jednog dana nestati. Sat otkucava ponoć, ja sjedim i po stoti put razmišljam o tome. Nije ni napolju više onako bučno, poneki čovjek žurno prođe i sve što čujem jesu ti užurbani koraci. Svi samo negdje žure i trče, rijetki su oni koji žive. Oni koji shvate da život prođe brže nego sto bismo mi to željeli i žive svaki dan kao da je poslednji. Odlutam ovako u mislima daleko, a možda ne bih trebala. Ne bih trebala da se bojim sebe same, onoga što me čeka sutra. Zato te molim da budeš uvijek tu. Kao što Desanka Maksimovic kaže: ,,Ne ostavljaj me nikad samu kad neko svira”, tako i ja tražim od tebe malo. Budi uvijek tu kraj mene.
Sve dok tebe bude imalo ja se neću plašiti ničega i nimalo. Samo me čuvaj u ove kasne sate i ne daj mi da razmišljam o onome što će biti sutra. Život nosi promjene i to zapravo nikad i nije bilo do mene.
Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —
