Izlazim na terasu
Svetiljke deluju usamljeno
Ne pitam ih ništa
znam kako im je.
Odlazim do frižidera
Otvaram i vidim : nije prazan
Ali prazniji je od mnogih
Zatvaram i idem u sobu.
U sobi su smisleno poređane knjige
Priželjkuju pažnju
Imam gomilu vremena za to
Pravim se da je sve u redu
Da sam zauzet običnim stvarima
Koje čine život.
Ptice ne mare ni za šta
I dalje prave gnezdo
Očekuju hladnije dane.
One su na slobodi
Ljudi u kavezima
Kakav jebeni paradoks.
Možda je sve onako kako i treba da bude.
Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —
(Visited 29 times, 1 visits today)
