Izbledelo

20 maj
Emina Kozica

Dragi moj,

Izgleda da je vreme učinilo svoje da ovo dragi/ga izbledi. Znaš li jako sam ti tužna zbog toga. Teško mi to pada da bi mogla pisati, a puno toga je ostalo i za reći. Čuo si za borbu između srca i uma, ja sam upravo u toj borbi. Trenutno sam na frontu unutrašnje borbe između onog pusti ili pak ostani.

Smelo sam prišla olovci i papiru na koje se već prašina navukla. Zar, ne vidiš u kakvom sam stanju da ni prašinu ne mogu pokupiti. Ali ipak skupila sam snage i uzela olovku u ruku. Toliko sam je jako stegnula po tom belom papiru da je počela da pucati. A, zvuk pucanja je ličio na olovne metke koji su pucali po mojim grudima. Noge nisam osećala i ruke su treperile. A, duša ona je i dalje bila tu. Nepovređena!

Cela tragedija je u tome što sam dušu htela da ubijem, ali izgleda da mi nije išlo od ruke. Bila je kao mačka sa devet života, izvuče se svaki put. Shvatila sam! Umirala sam svaki dan bez metaka i ozleda vidiljivih na telu.

Znaš li pitala sam se: Da li išta može boleti ko duša. Znam da su rane na telu, ožiljci života. Ali, šta je onda predstavljao ožiljak na duši. Da li je to bila rana ljubavi…

Tako na minut zastanem i zatvorim oči da vratim snagu. Ali, ni to mi nije išlo. Samo znam da bi osetila hladnu oštricu preko mog obraza, a to je bila suza. Valjda nju jedino ne treba objašnjavati. Ne znam zašto želim još nešto da ti kažem, možda je to znak da mi ne dostaješ. Da si pobegao iz srca kao đak sa časa i ostavio prazno mesto, na kojem samo promaja nanosi bol. U mojoj duši je bilo večito proleće. Pa baš kao i ono promenljivo, takva sam i ja bila. I prisutna i odsutna u isto vreme.

Izbledelo moje, Upravo stojim kod prozora, pribijena uz vreli radijator da se malo ugrejem. Sva sam ti se smrzla kako unutra tako i spolja. Hvatala me je jeza. Pred mojim očima se vodi rat. Rat između zime i proleće. Taj prizor je najbolje opisivao moje unutrašnje stanje. Rat u meni. Samo ne znam da li sam bila proleće ili zima. Oboje su se nekako smenjivali. Sa malog radija koji je ličio na onaj stari tranzistor dopirala je muzika od grupe Haevn – „ We are“. Ali, znaš izbledelo moje od tog teksta nije ostalo ništa za nas dvoje. Tražila sam nas u toj melodiji, ali izgleda da je poluvreme odsviralo svoje. I šta sad! Leđima okrenuti nas dvoje. Dva stranaca, koja se znaju i da reč ne izgovore.

Izgleda da smo se izgubili u ovom u ovom periodu prelaza. Ličili smo na klimatsku promenu ili katastrofu ni sama ne znam. Znaš li ti? Ali, svaka duša se vrati tamo gde joj je toplije. Izgleda da je kod tebe zračenje klimatskim promena bilo mnogo veće. Nisam kukala na vremenske promene, jer sam ih valjda razumela. Kažu: „ Kako zračiš tako i privlačiš“. Kod tebe je zračenje bilo jače, pa si me ozračio i privukao. Možda smo imali slične čarolije u tim zracima. Tvoji zraci topili su led koji je bio oko mog srca. Da sam se u jednom trenutku našla u okeanu. Sad ne znam da li se gušim od te silne vode ili sam samo htela da izronim i zagrlim to toplo srce koje je moje otopilo. Ali, to sunce povećalo je svoje zračenjenje samo da bi me od sebe odgurnulo ili si me jednostavno pustio da se ugušim u zaboravu. Izbledelo moje, i dalje mi je hladno. Znaš li zašto? Rećiću ti:

Držim ti ruku,
Hladna je!
Moja ruka je grejla tvoju,
Držali smo iskru žara,
A, tu iskru zvala sam imenom tvojim!

I eto šta se desilo. Sva moja toplina je postala tvoja. To se desilo onog dana kada si rekao da je tebi hladno. Znaš li meni nije ništa ostalo, osim ove proklete hladnoće koja je nekad bila tvoja. Hej, dragi idemo da istrčimo još krugova za nas dvoje, gde ćeš ti ostati u jednom od njih. A, ja nastavljam da trčim za sebe. Sebično od mene, zar ne! Ali, mi se dobro znamo kao dva stranca šta to znači.

 

— Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —

(Visited 3 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on google
Google

Comments