I onda opet, iz početka

17 feb
Filip Grujić

Poslednji je dan puta; šta se desilo dan pre, desilo se. U Trebinju smo, sedimo pod platanima i pijemo kafu. Vreme je neobično prijatno za kraj proleća. Ne kijamo, ne kašljemo, ne bole nas zubi, na umnjak sam i zaboravio. Nekoliko ulica pored našeg smeštaja rodio se moj deda 1927. godine, a baba svega tridesetak kilometara od njega. Sreli su se tek u vozu za Sarajevo, godinama posle – ali to je već neka druga priča, ona koju je moj otac mogao da ispriča da je želeo. Mnogo šta se promenilo od onda; ne moram da nabrajam. Dišemo, učimo, svađamo se i umiremo, ljubimo se i rastajemo – to je ostalo isto. Ratovi, tuče, sukobi – stvar navike. Kad sam se rodio, moj deda je imao godina približno kao moj otac sada.

Već je bio pred penzijom i živeo je u kući – mirno i povučeno. Nije skakao, nije putovao, nije pušio i nije pio. Lekar mu je rekao još osamdeset i šeste godine, kad je zaradio tešku upalu jetre od previše zdravica, da mora da prestane sa alkoholom – tako je i bilo. Kuću je izgradio, ženu je imao, decu je napravio, pse je udomio. Družio se s Borom iz Ledina – gledali su televiziju, jeli kikiriki, pili kafu i spavali. Svako u svojoj fotelji. Zajedno smo pravili kućice za pse, šiljili štapove, brali kajsije i trešnje, sadili borovnice i grožđe – neke su uspevale, druge nisu. Spavao je s pištoljem ispod jastuka, to mu je ostalo iz godina provedenih u diplomatiji. Prešao je ceo put – od siromašnog dečaka iz Leotarske ulice do predstavnika velikog jugoslovenskog preduzeća za proizvodnju traktora i uglednog belosvetskog obaveštajca. Usput je obišao pola sveta, a stigao je da upozna i Muhameda Alija. Njegov potpis na belom papiru stoji i dalje u očevoj radnoj sobi. Na kraju života, ipak, nemir ga nije zaobišao. Nešto je pokvareno, uvek i svuda.

„Šta da uradim?“, iznenađeno je pitala moja baba.

„Maro, vrlo je jednostavno. Znaš zgradu kod Hotela ’Vojvodina’? Znaš, naravno. Otiđi tamo, unutra ima svega četiri sprata. Popni se na četvrti sprat“, i u tom trenutku ga je moja baba prekinula.

„Da li postoji lift? Kako misliš da se popnem do gore?“

„Samo pokucaj na vrata.“

„Koja vrata?“

„Na četvrtom spratu!“, iznervirano je rekao moj deda.

„Da idem od vrata do vrata kao neka luda i tražim… Koga?“

„Ti samo reci ovako: Da li je kod vas četrdeset i osme godine bio jedan ranjenik kojeg ste negovali?“

„Četrdeset i osme godine? Milane, molim te.“

„Samo ti tako reci, znaće već oni.“

„Ko će znati? Niko se ne seća šta je bilo juče, a ne četrdeset osme godine!“

„Idi kad ti kažem i uradi to!“

„Neću, tako mi svega, Milane! Neću da se sramotim!“

„Odvratno je to što radiš“, rekao joj je moj deda. „Vidiš da su mi noge natopljene vodom?“

„Ko ti prazni papuče svakog jutra?“

Deda je zaćutao i pogledao je kao dete.

„Idi, molim te kao boga.“

Šta je zapravo Milan tražio od Mare godinu dana pred smrt u svojoj osamdeset i četvrtoj godini?

Nakon rata, deda je nastavio da radi za državu. Tako je, kako je pomenuo, četrdeset i osme godine, posle jedne neuspešne akcije bio ranjen. U tom trenutku je imao dvadeset godina; jedva da se brijao. Smestili su ga na četvrti sprat, u stan jedne udovice sa ćerkom njegovih godina. Kod njih je proveo dobrih mesec dana. Za tih mesec dana, stariju ženu koja ga je negovala nije ni primetio. Zahvalio bi joj na brizi i nastavio da se gleda sa ćerkom. Verovatno se i zaljubio u nju – da li je bilo nečeg između njih, to, zaista, više niko ne može ni da potvrdi ni da ospori. Ne znam ni kako je izgledala. Verovatno ni on sam nije znao.

Svakako, Mara nije htela da ide od vrata do vrata i da traži njegovu prvu ljubav posle skoro sedamdeset godina.

„A i zgrada nema lift“, objasnila mi je.

Mogao sam da izaberem neku drugu priču, ali nisam, zato što se sve svodi na potragu i odluku, u kom trenutku kažeš sebi – ovo je život koji živim i ovo je život kojim sam zadovoljan. Gledao sam u svog oca, priča mi o kompromisu koji kuću gradi, ali kakva je to kuća i koga će on tražiti godinu dana pre nego što umre? Koja su pravila te kuće? Koji ljudi žive u toj kući i koje su funkcije ukućana – šta je ispod te kuće? Lena i ja smo raskinuli, Nađa i ja smo raskinuli – o tome više nema šta da se kaže. Mogao sam da budem neko drugi, mogle su i one. Sumnjam da se moj deda uopšte sećao devojke koja mu je previjala rane četrdeset i osme godi- ne; ona je samo slika – njegove mladosti, želje za životom, nekim drugim koji je mogao da ima, odnosno koji je mislio da je mogao da ima da nije dobio dva sina, da nije ostao pedeset i četiri godine sa mojom babom u braku, do poslednjeg dana kada mu je sklopila oči i pozvala mog oca da mu kaže da više ne diše, a on onda pozvao mene da mi kaže da više ne diše i ja pozvao Nađu da joj kažem da mi deda više ne diše; ali da li bi zaista imao drugačiji život sa devojkom koja ga je previjala? Zbog toga mi ostaje sve vreme babina rečenica u glavi: „Znaš, najlepši moj, nisam imala nikakav život. Da je jedno, a ne drugo, bilo bi treće – ali da li bi?“

Ili bi na kraju i s njom završio opet na istom, čeprkajući po mozgu i tražeći sećanje, kad je poslednji put osećao nejasan grč u stomaku, prazninu i punoću istovremeno, stanje očaja i uzbuđenja? To osećanje, tako smešno i tako beznadežno i tako živo. To osećanje zbog kojeg sam jednom pripit trčao u tri ujutru s četkicom za zube u rukama po Ulici kneza Miloša moleći Lenu da ostane i opere zube kod mene, a ona je uporno odlazila, da bi na kraju zaista i otišla. Isto to osećanje zbog kojeg sam pratio let iz Frankfurta do Kube na flight trackeru preko dvanaest sati strahujući da Nađa neće preživeti Bermudski trougao, i kad mi je poslala poruku da je sletela, bilo me je sramota da joj priznam da znam i da sam se i ja umorio od leta. Isto to osećanje zbog kojeg, kad pošaljem poruku, u početku utišam notifikacije da bih pročitao odgovor ne kada telefon kaže već kad se ja odlučim da sam dovoljno spreman. To osećanje koje me, kako ispada, čini istovremeno nesigurnim, sasvim ispražnjenim, ali i oslobođenim svake potrage za nekim višim smislom, nekom logikom svega, zbog kojeg ne računam i ne brojim koliko mi je vremena potrebno da pređem Gazelu, a koliko Brankov most, zbog kojeg na trenutak zaboravim da se plašim smrti. Osećanje koje je samo sebi dovoljno.

Kad pogledam u dedu, bude mi jasno, on je izabrao. Na kraju je želeo ne da voli već da opet bude zaljubljen.

Zastali smo ispred kuće u kojoj je proveo detinjstvo. Tu je, negde, nastao problem.

 

– Svi stavovi i mišljenja izraženi  u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba.-

(Visited 18 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on google
Google

Comments