Govoriš

23 jul
Angelina Filipović

Govoriš tako sporo i ne vladaš svojim telom i kada ćutiš znala bih da nešto želiš da mi kažeš, jer se trudiš da me očaraš. Ovako razočarana neću te čuti, ovako pokolebiva neću te razumeti, pa ću otići ponovo sebi sipati gorku čašu istine koja postoji samo za mene. Čaša mi ponovo nadolazi i reči nestaju, gube sjaj i gorčina iz čaše je teža, ona jedino ne gubi sjaj i svoju čvrstoću. A gde sam tu ja? Gde bih sebe mogla tu da pronađem i da prihvatim? Koliko bi trebalo da verujem sebi kako ne bih tebi dopustio da me dovedeš do rupe bezumlja, sjaj ispod oka blista ali poverenje prema sebi nestaje. Kako da mu se vratim i prepustim, gde sam to pogrešila i kome sam to ostavila ključ kojim sam samo ja mogao da otključam odaje svog večno sjajnog života? Zašto sam dopustila da me požude i strasti dovedu do ruba egzistencije i da im se predam i ostavim svoj ključić onome koji svoj nikada nije ni imao, a prikupljao je svuda, tuđe? Ne želim biti čovek skitnica, želim biti čovek svog ideala vođen, ali gubi mi se sjaj a ja i dalje tragam za ključem koji me je odvojio od sebe samog.
Koliko još koraka do pronalaska blaga koje stoji samo u meni?
Koliko još promašenih stanica, putovanja koje vodi samome sebi?

— Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —

(Visited 65 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments