Esin brat

27 mar
Aida Šečić Nezirević

Učiteljica Milenka, kratko podšišane oblajhane kose, pokazuje špicastim, roza nalakiranim noktom na četvrtu klupu u srednjem redu. Esad Prole i Ivan Matošić, tu. Klupa škripi dok sjedaju. Klupa je drvena starica. Puna je bora i ožiljaka iz prošlosti. Eso ima svijetloplave oči i kosu žutu kao pšenica. Ima pomalo ružan smeđi džemper iscofanih laktova i pomalo ružno prezime. Prole. Kad mu jedan u trećem razredu kaže da je proljev, Ivo tom jednom razbije nos i zasluži jedan iz vladanja. Hvala ti, kaže mu Eso. I Ivi je to dovoljno da zaboravi na kaznu. I skupa igraju klikera i malih kumova i Vinetua i Old Šeterhenda. I voze se ružnim klimavim žutim kombijem Vitez-Travnik, kroz čija vrata zimi bjesni leden vjetar, pa ulaze, rame uz rame, pospani i čupavi, u zgradu travničke Ekonomske škole, u tu strašnu, hladnu austrougarsku nastambu oguljene nekadružičaste boje fasade, previsokih plafona i predugih hodnika po kojima noću noge protežu miševi i duhovi. I razrednica im, Azra, lijepih zelenih očiju i s mladežom na lijevom obrazu, kaže: Nije važno što kasnite. Vi se umorite. Vi pomažete roditeljima u polju, a opet ste odlikaši. I oni, ružni i bubuljičavi i maljavi nad usnama, rumene, sve do ušiju. I trude se biti dobri đaci. I sinovi. I prijatelji. I samo ponekad pobjegnu s časa, ne prečesto, i zapale po cigaretu u obližnjem parku što smrdi na urin, na klupi pokraj bijele, obezglavljene Majke kao jedine svjedokinje. A kad Ivi od srca umre otac, pokojni dobrodušni Mislav, prvi se njemu i tužnoj mu materi Veri, rodom Sinjanki, nađe Eso. Njegova mama Hana donosi pitu krompiraču, čorbu. Prži i halvu. Nije to katolički običaj, nego muslimana srednje Bosne, ali nema veze. Halva se prži za dušu, a duša je svaka ista. Nakon mature Esu otac zapošljava u Bratstvu. Ivo u Zagrebu ima strica Grgu, bivšeg golmana kojem je sin tragično stradao u prometnoj nesreći. Grga zove Ivu da mu dođe, da mu zamijeni oca i on njemu sina. I Ivo ode studirati ekonomiju. I piše prijatelju da ga zagrebački tramvaji toliko zbunjuju da svaki vikend uzme kartu i vozi se jednim od njih. Granaju se ko prsti na ruci, moj Eso. Ali, eto, dobro će mi doć da upoznam golemi ovaj grad. I vide se svakog ljeta, roštiljaju s rajom uz gitaru, uz rječicu, i poslije, kad se Ivo konačno vrati kući, nastavljaju biti najbolji prijatelji. Nađu i ljubav i svaki par dobije po jedno dijete. Znaš, brate, prijateljit ćemo se jednog dana. Bih ja rado, ali ljudi šta će reći? Kako šta će reći, brate? Reći će da je ljubav pobijedila. Dođe i prođe taj prvi maj, pa juni, pa juli, šareni listopad, sve do decembra. U proljeće naredne godine pođe. Zapljusnu i natopi cijelu Bosnu. I, srednju, njihovu.

Majda leži nešto dalje. Majda ima crvenu haljinu i minival i došla je kod tetke na raspustu osamdeset pete. Inače je mala, ohola Sarajka s Dolac-Malte. Misliš li ozbiljno s mojim bratom, Majdo? On ti nije brat, Ivo. Ko da jest, Majdo … nego čuj, on te voli, hoće te zaprosit. Ako neš pristat, ne zavodi ga i ne zavlači ga. Majda širi ogromne crne oči koje se, užasnute, pune suzama. I ja njega volim, idiote. Majda leži i hladno zuri u hladno aprilsko sunce. Usta su joj poluotvorena. Iz usta joj se cijedi crven sok od maline. Kraj nje je Selma. Selma spava, okrenula se na bok. Nos joj je zagnjuren u materino rame, disanje mirno, spokojno. Šačice poluotvorene. Selma, dijete moje. Treba požuriti. Svakog će časa stići. Ivo pođe zatvoriti ogromne crne oči. Predomisli se. Bolje ovako. Grabi sitan bijel teret. Prebacuje nekakvu jutanu vreću ovlaš preko dječije glave. Nek se misli da je kakva torba. Ivo trči, trči ko da ga gone sve one bosanske vile iz legendi. I Zlatna i Gorska i Crvenka i Planinka. Trči u blatnim cipelama što se skoro raspadaju i čini mu se past će, past će svakog trena i naći će ga i ubiti tu, nasred puta, s Esinom usnulim čedom u rukama. I ulijeće u kuću u kojoj Karmela, kose napola povezane maramom, obraza što nalikuju ulubljenim limenkama, puši kraj prozora. I gotovo baca ono dijete na kauč prekriven dekom ambasadorkom u nekoj žutozelenoj boji i plače. Plače iskonski, sirovo, rida, zavija ko vuk, cvili ko ranjeno kuče. Ivo … nemoj, Ivo… kaže Karmela i grli ga. I grli.

A zašto se ne mogu više zvati Selma? Zato što ti je ime previše lijepo, pa se bojim da ti ga ko ne ukrade, puno je lopova. Dobro, amidža Ivo. Zovi me striko Ivo, a ja ću tebe Anica. Može? Može, ali, striko Ivo, kad ću ja opet biti Selma? Kad sve ovo prođe, mala moja, kad sve ovo prođe.

Vidi ga, majke ti. Namazao se ratničkim bojama pa misli da je ratnik. Dobridan, školski! To je onaj jedan što mu je Ivo u trećem osnovne razbio nos. Roki ga zovu. Radio je nekad i on u Vitezitu. Probisvijet i niškorist uvijek bio. Sad je komandir jedinice i živi svojih pet minuta, čuven ko Ajnštajn. Ne po nauci, nažalost. Po kidanju ljudskog mesa kojem se neki, slični mu, raduju. Oooo, školski, kakva je to curica? Baš je slatka! Zar ti nemaš samo sina? Da nije vanbračna? Roki namigne. Ivo udahne. Ovije prste čvršće oko Selminih. Osjeća njen obraz uz kuk. Ovo mi je od brata kćerkica. Čuj od brata … Nisi li ti jedinac? Imam stričevića što mi je ko brat. Ahaaa, tako. Roki čučne, oči su mu u visini dječijih. Miluje malen bijeli obraz. Kako se zoveš? Anica, kaže dijete oborenih očiju. Nožnim prstima u platnenim sandalama šara po prašini. Roki poseže u džep, na ispruženom mu je dlanu mala bijelozelena bombona kiki. Malena odmahuje glavom. Uzmi, kaže Roki. Pusti je, stidi se, kaže Ivo i klimne mu glavom, pa ode, stežući dijete za ruku.

Neko lupa na vrata. Ko je, pobogu, u šest ujutro! Karmela obmotava izlizan plišani mantil oko struka. Iznad joj se ocrtavaju rebra. Rat joj je uništio želudac pa stalno povraća. Ivo, Ivo, drmusa. Ivo baca pogled prema rasklopljenom kauču gdje Andrija i Selma mirno spavaju. Probudićeš djecu. Šta je? Ko je? Na vratima je onaj Roki. Šta hoš ovako rano? Roki se smješka. Hoću ti reći da sam se raspito o tebi, školski. Šta što? Nako, malo sam se raspito. Nemaš ti ni strica ni stričevića, prika. Stric ti je Grga što je u Zagrebu stanovo odavno na drugi svijet odselio. A sin mu pet godina prije njega. Pokoj im duši. Ivo uspravlja ramena. Imam drugog strica, u Nević-polju živi. Rokijev smiješak umire. Usta se otvaraju. Urliču. Urlik budi djecu. Djeca plaču. Mene si našao folirat, jebem li ti majku ulizivačku! Mene! Balinče čuvaš, je l’ de? Balinče skrivaš, gnjido izdajnička, pička li ti materina pogana! Kaže to i pada mrtav, s makazama u Adamovoj jabučici.

Ivan Matošić je mali dječak. Ide u treći razred. Ima učiteljicu Milenku. Ima najboljeg prijatelja Esada Proleta. Voli ga ko rođenog brata. Igra se s njim klikera i malih kumova. Vinetua i Old Šeterhenda. Kad jedan u trećem razredu Esi kaže da je proljev, Ivo skače. Ivo udara.

Ivo ubija.

Neš ti moga Esu, đubre, neš ti mog brata, ponavlja, a iza njega stoji Karmela, mršava i blijeda, s rukom na ustima, i dvoje šestogodišnjaka, snenih i bosonogih, razrogačenih očiju.

Nije mi žao, kaže Ivo.

I zatvara kućna vrata.

– Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba.-

Dunjalučar

(Visited 12 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on google
Google

Comments