Društvo na tavanu/Zimske radosti i problemi

1 mar
Nemanja Pavlović

Pahulje su polako padale s neba prekrivajući kuće, puteve, dvorišta i brda snijegom, donoseći hladnoću, ali i radost svima koji vole zimu. Životinje su bile u svojim skloništima, ljudi u svojim kućama, a samo oni hrabri ili radosni izlazili su napolje da uživaju u snijegu. Tako su se na jednom brdu nedaleko od ulice u kojoj su Roda, Žuti, Sudija i Mali stanovali, djeca sankala i skijala dok su ih četiri ptice posmatrale s jedne grane na sigurnoj visini od njihovih grudvi.

– I ja bih se volio sankati – rekao je Sudija. Sva četvorica su nosili kape i šalove koje im je on ispleo.

– Ja bih se volio skijati – rekao je Mali.

– Ja bih volio da se vratimo u sklonište i pripremimo nešto za jesti – rekao je Žuti pospano.

Sudija i Mali su zakolutali očima.

– Žuti, ti si trebao biti medvjed, ali si nekim čudom ipak postao ptica – rekao je Mali ne skidajući oči s djece. – Samo bi da jedeš i spavaš.

– Tako ja uvijek kad je hladno.

– Ma tako ti i kad je toplo.

– Žuti, uvijek se možeš vratiti u sklonište – rekao je Roda. – Niko te neće kriviti, a vas dvojica, vi se možete sankati i skijati ako to želite.

– Kako?! – pitao je mali mrzovoljno ga pogledavši. – Ovi drekavci odmah prave grudve i gađaju nas čim nas vide na zemlji.

U međuvremenu, Žuti je bez riječi otišao nazad prema skloništu. Roda je zatresao glavom.

– Gledaj tamo – pokazao je krilom na udaljeni dio brda s nešto blažim nagibom. – Tamo nema djece.

– Nema ih zato što brdo nije strmo – rekao je Sudija razmišljajući o oštrom nagibu gdje se postižu velike brzine. Pa djeca su znala šta je dobro.

– Nekad se moramo zadovoljiti onim što imamo – rekao je Roda. – Ja ću ipak otići i spustiti se koji put – zamahnuo je krilima i poletio ostavivši Sudiju i Malog da se zbunjeno gledaju.

– Šta ćemo? – pitao je Mali.

Sudija nije znao šta da odgovori pa je dugo razmišljao, a onda slegunuo ramenima.

– Hajde da probamo. Ništa ne možemo izgubiti.

Iako su ptice te zimske radnje nazivali sankanjem i skijanjem, to nije bio baš precizan naziv onoga što su oni namjeravali raditi. Mali je uzeo dvije glatke grane i uhvatio ih kandžama. To su mu bile skije, a Roda i Žuti su uzeli jednu glatku vreću i popolovili je. Na nju su željeli sjesti i spuštati se niz brdo. Tako su stali na vrhu brda gledajući premu nagibu koji se iz blizine ipak činio strmim. Toliko strmim da Sudija nije želio krenuti prvi.

– Hajde ti, Mali – rekao je on. – Ti si najmanji, tebi pripada čast da provjeriš stazu.

Mali se lukavo osmjehivao.

– Da, da – rekao je. – Znam ja zašto ti to govoriš, ali dobro. Nisam ja strašljiv. Idemo! – mahnuo je nekoliko puta krilima kako bi se pokrenuo i onda skupio krila isturivši glavu naprijed. Išao je brzo, a Roda i Sudija su ga gledali smijući se njegovoj pozi.

Snijeg je bio dubok i dok je Mali imao brzinu s vrha uspio je kliziti po njemu, ali kad je usporio, njegove improvizovane skije zabile su se u bijelu površinu, a on je morao poletjeti kako ne bi pao. S dna brda mahao je prijateljima.

– Dobra staza!

– A sada mi – rekao je Roda. – Ko će prvi?

– Hajde ti.

– Zašto ja?

– Šta ja znam… Hoćeš da ja?

– Ne, neka… Ja ću.

Roda je sjeo na vreću i pripremao se za polazak. U međuvremenu se Mali vratio i započeo raspravu sa Sudijom ko će krenuti prije. Roda na njih nije obraćao pažnju nego se odgurnuo jednim krilim i mahnuo glavom kako bi se napokon pokrenuo. Mali nije uspio utabati stazu i Roda je krenuo prilično sporo, ali je polako dobijao brzinu. Negdje na sredini brda činilo mu se da će mu naočale spasti koliko je brzo išao. I tad mu se učinilo da nešto vidi ispred sebe, nešto u dnu brda. Do maloprije tamo nije bilo ničega, a sad je vidio nešto sitno i narančasto. Ne, nije to bilo ništa sitno. Bila je to Brkina glava! Bijela mačka se stopila s bjelinom snijega i samo je narančasta glava bila vidljiva, dovoljna da je Roda prepozna i utrne od straha. Zakreštao je i povratio kontrolu nad tijelom. Brzo je pružio krilo i u pokretu skupio malo snijega načinivši grudvu. Brka ga je čekalas raširenim očima i otvorenim ustima.

Svjestan da će završiti kao njen obrok ako ga ona dole dočeka, bacio je grudvu najjače što je mogao. Nije to bilo dovoljno dovoljno jako i grudva je pala ispred Brke, ali je zato podigla talas snijega koji se raspršio po mački tjerajući je nazad. U međuvremenu je Roda poskočio pustivši da kesa proklizi dalje. Na trenutak je zaboravio da je ptica i da može letjeti pa je glavom zaronio u snijeg. Pokušavao se izvući mahajući nogama i krilima, ali činilo se da samo propada još više.

– Brzo! – rekao je Sudija na vrhu brda. – Moramo pomoći Rodi.

Mali je bio neodlučan i brzo je prebacivao pogled s Rode na Brku. Sudija ga je uhvatio za krilo i povukao za sobom. Umjesto da lete, njih su se dvojica spuštali niz brdo, jedan na granama, a drugi na vreći. Kad su došli skoro do dna, ne želeći se približvati Brki koja je još uvijek skidala snijeg sa sebe, zajedno su poletjeli pustivši da vreća i grančice nastave svoj put. Doletjeli su do Rode i povukli ga za noge. Bio je težak zadatak izvući ga iz snijega, ali nekako su uspjeli.

– Bježi! Bježi! – vikao je Mali i prvi poletio. Sačekao je Rodu i Sudiju, a onda su zajedno požurili do skloništa kao da je Brka mogla letjeti za njima. Uletjeli su unutra i ušuškali se u svojim gnijezdima iz kojih su im virile samo glave.

– Ipak se mi nećemo sankati ove godine – rekao je Sudija žalosno.

– Glupa mačketina! – Mali je skinuo kapu i bacio je na pod.

– Čekaj, čekaj… – Roda je rekao i podigao krilo da ih ušuti i privuče njihovu pažnju na zvuk koji je dolazio spolja. Odozgo. Čudno. Čuli su ga i gledali okolo ne mogavši shvatiti šta je i odakle tačno dolazi.

– Šta je ovo? – pitao je Mali mršteći se.

– Gdje je Žuti? – pitao je Sudija.

Roda je prvi skupio hrabrosti da ustane iz gnijezda i izađe napolje. Dvojica prijatelja su ga pratili do krova gdje su u čudu posmatrali Žutog kako se na glatkoj vreći spušta niz krov i pada s ivice. Njih trojica su raskolačili oči zabrinuvši se za svog prijatelja, ali on im je otklonio strahove pojavivši se u zraku s vrećom u kandžama. Izgledao je iznenađeno, ali i zadovoljno kad ih je vidio.

– Zar ti nisi otišao da jedeš i spavaš? – pitao je Mali.

Žuti im je prišao.

– Jesam, ali sam na pola puta dobio ideju. Zar nije dobra? Možemo se ovdje sankati i skijati i niko nas neće uznemiravati.

Mali se nervozno počešao po glavi. Bilo mu je žao što je Žutom rekao da samo spava i jede. Ipak je on bio njegov prijatelj, a znao je i doći na dobru ideju.

– Svaka ti čast, Žuti – rekao je Mali i zagrlio ga. – Dobra je ovo ideja, ali mislim da nije sigurna zbog Rode.

Žuti je pogledao najveću pticu.

– Zašto?

– Zato što on ne zna poletjeti s kese nego samo skoči u stranu i glavom zaroni u snijeg – prasnuo je u smijeh kojem su se pridružili Sudija i Žuti, a Roda je ljutito stavio krila na bokove.

– Ma šta pričaš?! Saćemo vidjeti – zatim je uzeo kesu od Žutog i popeo se na vrh krova, sjeo na nju i spustio se. Pao je s ivice i tri ptice su neizvjesno iščekivale njegovo pojavljivanje. Kad se uzdigao iznad kuće s kesom u kandžama, prijatelji su mu aplaudirali. Napokon su mogli bez straha i brige uživati u zimi.

— Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —

(Visited 45 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments