Društvo na tavanu/U podrumu

31 jan
Nemanja Pavlović

Vjetar je snažno puhao ljuljajući grane i stabla, a Mali je hrabro stajao na jednoj visokoj grani i održavao balans. Vjetar ga je nosio, ali je on odbijao opustiti kandže i odvojiti se od drveta. Bila je to vježba koju je volio raditi, a dugo nije bilo toliko snažnog vjetra pa je ovaj dočekao s osmijehom. Njegovo zadovoljstvo ipak nije trajalo dugo jer je vidio da Alma stoji na drugom stablu i kljunom kopa nešto po osušenoj grani. Mali se namrštio čim ju je ugledao. Ta vrana nije bila u stanju uraditi nešto dobro i u svakoj njenoj radnji on je tražio neko zlodjelo. Ovog puta ga nije bilo. Alma je tražila hranu ili materijal za gnijezdo.

Palo je nekoliko kapi kiše i Mali je pogledao u nebo. Bilo je sivo, a oblaci su se doimali toliko teškim da je bilo pravo čudo što uopšte lebde. Ne želeći da ga Alma vidi, Mali se sklonio odatle i svoju vježbu otišao raditi na drugom mjestu. Pronašao je drugo stablo, iako ono nije bilo visoko kao prethodno. U svakom slučaju, odgovaralo mu je, ali tad ga je prekinuo Roda.

– Odakle ti ovdje? – pitao je Mali kad se Roda spustio na jednu granu iskrivivši je svojom težinom.

– Vidio sam nešto – rekao je Roda šapatom i Mali je tek tad primijetio njegovo uzbuđenje. Roda je neprestano gledao nazad u pravcu iz kojeg je došao. – Mislim da znam kako je nestala naša hrana.

Mali je nakrivio glavu i opreznije pogledao prijatelja.

– Našao si lopova?

Roda je klimnuo glavom.

– Prolazio sam pored Viktorove kuće i vidio ga kako po dvorištu baca otrov. Susjed ga je pitao zbog čega to, a on mu je rekao da ima miševa.

Mali je zatresao glavom.

– To ne valja. Ako ih je puno…

– Ne znam koliko ih je, ali ja sam vidio jednog – dodao je Roda i još više zainteresovao Malog koji se zaboravio čvrsto držati za granu. Kad je vjetar iznenada puhnuo odvojio ga je od podloge i bacio u pravcu svog strujanja. Mali je raskolačio oči prekasno svjestan svoje neopreznosti. Počeo je divlje mahati krilima boreći se s vjetrom koji nije namjeravao prestati. Roda je prasnuo u smijeh ljuljajući sebe i granu na kojoj je stajao.

– Prestani se smijati i pruži mi kljun! – povikao je Mali i Roda ga je poslušao i pružio mu svoj kljun da se uhvati. Mali ga je nekako dokučio i zagrlio ga krilima, ali je u tom trneutku grana ispod Rode pukla pa su obojica počeli padali udarajući u donje grane, polomivši one tanje da bi se na kraju zaustavili na jednoj debljoj. Roda je pao na stomak pa su mu noge i kljun visili. Mali se dočekao na noge pa je kljunom povukao Rodu kojem ta pomoć nije puno značila jer se sam uspravio uz pomoć krila. Stajali su jedan pored drugog i otresali sitno granje koje im se zakačilo na perje.

– Neozbiljan si, Rodo.

– Staro je ovo drvo – rekao je Roda mudro i počeo razgledati grane. – Vidi mu se to po kori – kljunom ga kucnuo. – Suši se pa mu grane…

– Dobro, dobro, ne moraš o tome. Znam da se razumiješ u drveće. Nego, šta ćemo s tim lopovom mišem?

Roda je razmišljao češkajući se krilom po glavi.

– Miševi su brzi i dobro se kriju – pogledao je Malog. – A skoro da su veći od tebe tako da ih mi ne možemo uplašiti, ali možemo vratiti ono što je naše.

Mali nije vjerovao u to.

– Oni su to sigurno dobro sakrili.

Roda se lukavo nasmijao.

– Jesu, a ja znam i gdje.

– Gdje?! – Mali je skoro poskočio od radoznalosti.

– U Viktorovom podrumu.

Odmah su obojica poletjeli i spustili se na drvo u Viktorovom dvorištu. Roda je Malom pokazao naknadno izgrađen podrum s lijeve strane kuće. Imao je drvena vrata koja su u tom trenutku bila odškrinuta.

– Ući ćemo i vidjeti gdje je hrana, uzeti je i bježimo. Jednostavno – rekao je Roda optimistično, ali Mali nije bio zadovoljan planom.

– Šta ako hrana nije tamo? Viktor bi nas mogao vidjeti i…

– Vidio sam miša kako ulazi tamo. Izgledao mi je kao lopov jer je nosio masku i kretao se oprezno pazeći da ga niko ne vidi.

Mali je razmišljao. Nešto mu je govorilo da ne treba ulaziti u tu mračnu prostoriju.

– Je li bio naoružan? – pitao je, a Roda nije odmah odgovorio.

– Nije bio. Ma mali je on da nosi neko oružje. Možda jedino kamenčić.

– Je li veći od mene?

Roda je proučio prijateljevu visinu.

– Nije, ali je blizu.

– Opasno je to onda.

– Nećeš biti sam tamo. Hajde, ne budi strašljiv. Idemo vratiti ono što je naše.

Obojica su poletjeli istovremeno i lagano se spustili na travu ispred podruma. Roda je oprezno pogledao okolo. Nigdje nije bilo ničega i ništa se nije čulo. Sjajno, pomislio je i prišao vratima. Mali ga je pratio u stopu, ali je neprestano gledao iza sebe kao da se plaši da ih neko prati. Roda je krilom odgurnuo vrata. Nisu škripala kao što se plašio da će hoće.

– Uh, baš je mračno – rekao je Mali bojažljvio, ali je svoj strah nastojao sakriti nešto grubljim glasom. – Jesi ti siguran da Brka nije unutra?

– Da se ona ovuda mota miš ne bi ulazio unutra – odgovorio je Roda i napravio prvi korak u mračnu prostoriju. – Ovdje negdje mora biti… mora biti negdje na zidu…

– O čemu ti brbljaš?

– Ona pločica što ljudi ptitisnu pa dobiju svjetlo. Evo je! – pritisnuo je prekidač kljunom i prostorija je postala osvjetljena.

– Kako si ti pametan, Rodo – rekao je Mali iskreno to misleći. U tom mu trenutku nije bilo do šale.

– Hajde, uđi i zatvori vrata.

– Da zatvorim vrata? – Mali je raskolačio oči zaprepašteno buljeći u prijatelja. – Jesi li ti normalan?

Roda ga je uhvatio kljunom za čuperak i povukao unutra, a zatim sam zatvorio vrata.

– Hoćeš da nas neko vidi ovdje? Ovako nas niko neće ometati.

U podrumu je bilo najviše alatki. Lopate, sjekire, grablje, vile, a bilo je i nekih starih vreća, gajbi, letvi, metalnih šipki i drugih stvari čiju svrhu dvije ptice nisu shvatale. Razgledali su po prostoriji tražeći ukradenu hranu kad ih je obojicu ukipio neki čudan zvuk na vratima.

– Šta je to? – pitao je Mali prestravljeno. Roda bi mu se nasmijao da i sam nije bio uplašen.

– Izgleda da nas je neko zaključao.

– Zaključani ste, lopovi! – Viktor je vikao spolja. Izgleda da ovdje lopovi nisu samo miševi nego i ptice. Saću ja Brku ubaciti unutra – čuli su kako njegov smijeh postaje sve slabiji dok se udaljavao. Roda i Mali su se pogledali.

– Šta ćemo sad, Rodo prijatelju najbolji? – Mali se toliko šćućurio da je bio dvostruko manji nego inače. – Ima da nas Brka očerupa.

Roda se nervozno češkao po glavi hodajući po drvenom podu po kojem su njegove kandže tiho klepetale. Hodao je i hodao, a onda naglo stao. Mali je poskočio osjetivši da je velika ptica došla na ideju.

– Znam šta ćemo! – rekao je Roda. – Brzo, uzećemo ove vreće i staviti ih na glavu. Uzećemo i neke alatke pa da izgledamo strašno i uplašimo Brku, a možda i Viktora. Dok oni budu u šoku, mi ćemo baciti vreće i alatke i poletjeti što visočije možemo.

Nije zvučalo loše, ali Mali je kao po pravilu morao i tom planu naći neku manu.

– Kako ću ja držati alatku kad su sve veće od mene?

Roda je pogledao okolo.

– Uzmi nož, turpiju, iglu… Nisi baš toliko mali.

Bacili su se na posao i uskoro su bili spremni dočekati mačku i čovjeka. Roda je na glavi imao vreću na kojoj je probušio dvije rupe tako da može gledati, a i da izgleda strašno. Lijevim krilom je zagrlio motiku i stao nekoliko koraka od vrata. Pored njega je bio Mali. Vreća je bila prevelika pa ga je čitavog prekrila, ali je on uzeo iglu i njom probio prednji dio tako da je oštrica noža gledala prema vratima.

– Zapamti, kad se uplaše, mi bacamo ovo sa sebe i letimo.

– Meni Brka izgleda baš hrabro. Neće se ona uplašiti.

Roda nije stigao odgovoriti jer je čuo kako Viktor nešto mrmlja.

– Ne grebi me, luda mačketino. Saćeš dobiti hranu. Polako!

Vrata su se otključala i otvorila. Ptice su ugledale Viktora kako drži Brku desnom rukom jer je lijevom otvorio vrata. Izgledao je mrzovoljno sve dok nije ugledao dvije neobične prilike. Prilike koje nije očekivao u svom podrumu. Da stvar bude još gora, prilike su držale alatke kao da ga žele povrijediti. Poskočio je od straha i ispustio Brku koja se uplašila njegove nagle reakcije i počela trčati kroz dvorište. Viktor se u trenutku povukao nazad, a za to vrijeme Roda je bacio vreću sa sebe i krenuo napolje. Zastao je vidjevši da Mali ima problema da skine vreću. Pomogao mu je povukavši vreću kljunom i tad je Mali izletio napolje strahovitom brzinom prema nebu. Roda je kasnio, ali se ipak stigao naći u zraku prije nego što se Vitkor pribrao i shvatio šta se desilo. Čuli su ga kako galami na njih dok su se udaljavali, ali to više nije bilo važno. Bili su na sigurnom.U zraku.

Mali je napokon mogao odahnuti i usporiti let.

– Rodo, dobre su ti ideje, ali mene više ne uključuj u njih.

— Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —

(Visited 40 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments