Društvo na tavanu/Priprema za zimu

21 feb
Nemanja Pavlović

Roda je sav mokar uletio u sklonište u kljunu noseći doručak. Žuti i Mali su skočili na noge iz gnijezda u želji da ugase glad. Kiša je padala već treći dan. Bilo je hladno i mokro, noć se rano spuštala, bilo je teško letjeti, a blata je bilo posvuda na zemlji. Pticama je to bilo teško i dosadno vrijeme, ali hrana se morala pronaći.

– Kad uhvatim onog miša ima da mu rep svežem za krov pa da visi na ovoj kiši – rekao je Roda mrzovoljno. – Njemu je sad lijepo dok sjedi u toplom i uživa u hrani koju smo mi skupljali.

– Zar ti Rodo nisi trebao otići na jug? – pitao je Žuti, a Mali se zagledao u najveću pticu s posebnim interesovanjem.

– Da, zar nisi trebao? – dodao je on.

Roda je pogledao u pod i manjim pticama se učinilo da je odjednom postao tužan zbog nečega.

– Trebao sam, ali nisam želio ostaviti društvo – rekao je Roda polako. – Šta bih ja radio na jugu bez vas?

Mali i Žuti su mu prišli i zagrlili ga.

– Mi smo tvoji prijatelji, Rodo – rekao je Mali. – Nećeš se pokajati što si ostao. Ni sa svim tim pticama ti ne bi bilo kao s nama. U društvu je lakše izdržati zimu.

– Trebao bi onda ti, Mali, ići po hranu kad je ovako hladno – rekao je Žuti na šta je Mali pustio Rodu iz zagrljala i krilo prijeteći uperio u Žutog.

– Mogao bi i ti malo izaći, debeli. Ti svakako najviše pojedeš.

– Ja?! – Žuti je zaprepašteno krilom pokazao na sebe.

– Dosta, dosta! – Roda je stao između njih. – Nećemo se sad svađati. Nekad ću ići ja, nekad ti Žuti, nekad Mali, nekad Sudija… – zastao je i pogledao oko sebe. – Gdje je Sudija?

– Budala – rekao je Mali i odmahnuo krilom, a onda stao roviti po vrećici u kojoj je Roda donio doručak. – Stoji na prozoru ove naše komšinice i gleda je kako plete neki džemper. Kaže hoće da nauči plesti pa da nam isplete kape i šalove za zimu.

– I još kisne – dodao je Žuti.

– Ma budala, kažem vam ja – rekao je Mali.

Roda se zamislio. Takvo Sudijino ponašanje ga nije iznenadilo. On je uvijek razmišljao unaprijed i Roda je pomislio kako bi bilo kad bi po prvi putu u životu imao kapu i šal. Zime su hladne, njemu pogotovo i ta topla odjeća bi mu dobro došla.

– Nije to loša ideja – rekao je i pridružio se prijatljima u doručku. – Zima možda bude baš hladna.

– Preživljavali smo ih mi i bez kapa i šalova – rekao je Mali.

– Jesmo, ali život treba činiti lakšim – rekao je Roda. – Sa zimskom odjećom će nam biti toplije.

– Samo ljudi nose odjeću – rekao je Žuti.

Roda je zatresao glavom.

– Ne nosimo je mi da bismo izgledali lijepo, kao što to rade ljudi. Mi smo lijepi i bez odjeće, je li tako? – Mali i Žuti su u isto vrijeme klimnuli glavama. – Nama će trebati samo kad bude hladno da se zaštitimo.

– Žuti neće moći nositi kapu jer će mu se pokvariti frizura – rekao je Mali i prasnuo u smijeh.

– Ali ću nositi šal.

– Zdravlje je važnije od frizure – rekao je Roda. – Lakše ti je ponovo napraviti frizuru nego se liječiti.

– Ma hajde – rekao je Mali, – pod kapom ti se frizura svakako ne vidi.

– Ostavite malo hrane i Sudiji – rekao je Roda vidjevši da njegovi prijatelji halapljivo jedu. – Sigurno će biti gladan kad dođe.

Dok su se oni častili, Sudija je stajao na prozoru susjedne kuće i gledao staricu kako plete. Stajao je tu već sat vremena prateći svaki pokret njenih igala. Kiša je padala po njemu pa mu je bilo hladno i osjećao se teškim. Da se barem ranije sjetio te ideje. Ali nije mu smetalo što kisne jer je silno želio isplesti nešto sebi i prijateljima. Osim što mu je taj posao izgledao uzbudljivo, bilo mu je drago što će učiniti nešto za svoje društvo. Kad je starica prestala s radom, Sudija je poletio i vratio se u sklonište. Tamo su Žuti, Mali i Roda već ležali u svojim gnijezdima. Roda mu je pokazao na hranu koju su mu ostavili, a Sudija ju je drhteći od hladnoće pojeo.

– Razboljećeš se, Sudija – rekao je Roda. – Bolje se smjesti u gnijezdu i odmaraj.

Sudija ga je poslušao, ali nije prestajao razmišljati o pletenju. Poželio je da odmah može početi i testirati svoje vještine. Kad bi samo imao vunicu.

– Rodo, šta misliš kako staricu mogu pitati da mi da jedno klupko?

Roda je skoro zaspao, ali je ipak čuo prijatelja.

– Teško će to biti. Odmah će te otjerati. Ona hrani golubove, a ne nas.

– Znam, zato te i pitam. Šta misliš da sam uzmem klupko, a da joj ostavim nekoliko oraha ili lješnika?

– Odakle nam orasi i lješnici? Znaš da nam je miš sve odnio.

– Šta joj onda možemo dati?

Natala je tišina. Žuti i Mali su spavali, a Roda i Sudija razmišljali. Roda je želio pomoći prijatelju jer je Sudija rijetko kad nešto tako silno želio imati, a još je to nešto sad želio iskoristiti da im svima pomogne.

– Ne možemo joj ništa dati sad, ali ti bi joj kasnije mogao isplesti jedan šal. Šta misliš?

Sudija je poskočio u gnijezdu i klepio krilima.

– Rodo, pa to je sjajna ideja! Naravno da bih mogao – zatim se ponovo pogurio svjestan da postoje prepreke. – Samo, kako ćemo doći do klupka?

Roda je razgledao okolo.

– Možemo sačekati da starica otvori prozor da nahrani golubove. Mali, pošto je najmanji, tad se može provući kroz prozor i uzeti klupko.

– Da, da – govorio je Sudija. – To je dobro, ali hoće li Mali htjeti?

– Naravno da noće. Dobar je on. Hajde da se sad odmorimo pa ćemo se baciti na posao kad ustanemo.

Tako su zaspali i probudili se poslije nekog vremena kad je kiša stala. Dok se Mali protezao, Roda mu je saopštio njihov plan.

– Uvijek ja – rekao je nezadovoljno. – Jeste li vi kukavice ili me se nekako želite riješiti pa me šaljete u ove opasne situacije?

– Ništa od toga – rekao je Roda zagrlivši ga. – Ti si za ovaj zadatak najbolji zato što si mali.

– Izgleda da je bolje biti veliki nego mali. Za vas velike nema nijedan dobar plan.

Roda se ponosno osmjehnuo.

– Takvi smo. Hajde, možeš ti to. Pa Sudija će nam svima isplesti kape i šalove.

Sudija je klimnuo da to potvrdi, a Mali je nakon kraćeg razmišljanja odlučio pristati. Detaljno su mu objasnili plan i onda su svi izašli napolje da čekaju kad će starica otvoriti prozor da nahrani golubove. Kad su se golubovi počeli skupljati, Roda je pokazao prstom na prozor. U tom se trenutku pojavila i starica. Roda je klepio Malog po leđima.

– Sad! – uzviknuo je.

Mali je poletio visoko iznad prozora, a onda se naglo spustio i uletio u kuću iznad starice. Našao se u toploj kući i po Sudijinim uputstvima odmah pronašao klupka. Kandžama je uhvatio jedno i podigao ga. Bilo je lakše nego što se nadao. Letio je prema prozoru u želji da izađe, ali su ga golubovi tad primijetili.

– Eno ga, eno! – vikali su. – Eno ga, ženo, eno! Lopov! Eno ga…

Mali je izletio, ali mu je od straha stisak kandži popustio pa se klupko počeo odmotavati. Mali je mahao krilima najjače što je mogao noseći jedan kraj vunice prema prijateljima koji su skakali i navajali za njega na krovu iznad njihovog skloništa. Mali je odjendom osjetio kako ga nešto vuče nazad. Golubovi su udrženim snagama uhvatili drugu stranu raspletene vunice i počeli vući prema sebi.

– Nemojte stajati tu kao panjevi! – vikao je Mali svojim prijateljima. – Pomozite!

Istog trena Roda, Sudija i Žuti požurili su da mu pomognu i kandžama uhvatili vunicu. Vukli su, ali golubovi nisu popuštali.

– Prekinuće ga – zabrinuto je govorio Sudija. – Sve će upropastiti.

Roda je brzo razmišljao. Vunicu su razvukli od krova jedne kuće pa sve do prozora kuće preko ceste.

– Mali! – rekao je Roda naprežući se. – Idi i presjeci klupko tamo na njihovoj strani.

– Ne! – rekao je Mali odlučno. – Ja se ne vraćam tamo među one nasilnike.

– Ja ću! – rekao je Žuti i prijatelje iznenadio svojom hrabrošću. Poletio je ostavivši im tako težak zadatak da bez njegove snage vuku vunicu. Naprezali su se znajući da trebaju izdržati samo još malo. Žuti je doletio do golubova najbrže što je mogao. Oni su ga zbunjeno gledali ne shvatajući šta želi. Starica je sve to posmatrala tresući se od smijeha, ali niko na nju nije obraćao pažnju. Žuti je prišao sasvim blizu golobova i kljunom zagrizao vunicu. Lako ju je presjekao, a dvije strane su poletjele u pravcu svog povlačenja.

Golubovi su pali na mrve koje im je starica istresla i klepećući krilima sve ih razbacali. Na drugoj strani Sudija, Mali i Roda su dobili vunicu, ali su pali jedan na drugog i tako ležali na krovu kad se Žuti vratio. Sudija je brzo skupio vunicu u klupko i zadovoljnose osmjehnuo.

– Eto ti tvoje klupko – rekao je Mali otresajućisa sebe kapljice vode jer se smokrio prilikom pada.

– E sad ćemo se spremiti za zimu – rekao je Sudija pobjednički.

Žuti je Rodu kuckuo krilom.

– Eto Rodo, sad ti neće biti hladno pa imaš još jedan razlog da ostaneš s društvom.

– Ostao bih ja svakako – rekao je Roda, – ali jedva čekam da vidim te Sudijine kape i šalove.

— Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —

(Visited 48 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments