Društvo na tavanu/Lopov

21 jan
Nemanja Pavlović

Ptice su uspjele. Napokon su nakon dana i dana rada napravile udobna gnijezda za svakog od njih četvorice. Roda je govorio kako su obavili odličan posao jer su uspjeli napraviti gnijezda prije hladnih dana, Sudija je rekao kako su imali sreće što hladni dani nisu došli ranije, a Žuti i Mali iz se svojih gnijeznda nisu uključivali u razgovor.

Kad je osvanulo novo jutro, Roda je prevrtao stare prašnjave kutije, daskice, papire i vreće u kojim su donosili hranu. Proizvodio je buku svojim lupanjem i šuškanjem pa je probudio Žutog i Sudiju. Mali jeza to vrijeme bio u izvidnici.

– Šta je tebe ovako rano diglo na noge? – pitao je Žuti trljajući pospane oči.

Roda je svojim dugim kljunom prevrtao vreće i papire leđima okrenut svojim prijateljima.

– Tražim jedno dva oraha. Napravio sam nam doručak po receptu i trebaju mi orasi da završim dekoraciju.

– Ne treba nama dekoracija – rekao je Žuti odjednom razbuđen. – Gdje je doručak?

Roda se okrenuo čitavim tijelom prema njemu.

– Ne radi se o doručku i orahu – rekao je tiho, ali strogo. – Pogledaj okolo. Nered, smeće, prašina, ovo treba malo srediti.

Žuti je zbunjeno gledao prostor oko sebe. Njemu tu nije bilo ničega nepodnošljivog pa je ravnodušno slegnuo ramenima.

– Meni je ovo čisto. Nismo mi ljudi pa da se sve oko nas mora sijati.

– Ne mora se sijati, ali ovdje ćemo još malo pa početi gubiti vlastite glave.

– Ne samo glave, nego i malog – rekao je Sudija protežući se. – Ne zaboravi to.

Žuti se nasmijao, ali ne i Roda. On je stavio krila na bokove i pogureno posmatrao jednog pa drugog prijatelja.

– Vi mene ne shvatate ozbiljno, je li tako?

Žuti i Sudija su se pogledali.

– Ne – odgovorio je Žuti.

– Pomalo – zatim je progovorio i Sudija. – Istina, treba ovo malo srediti. Nekad će nam neka stvar hitno trebati, a mi je u ovoj gužvi nećemo moći pronaći.

– Tako je – rekao je Roda zadovoljan što ga neko podržava. – Bez oraha se može, ali nikad ne znaš šta će ti zatrebati sutra.

Žuti je uzdahnuo i oborio glavu.

– Znači moramo čistiti…

– Čekamo Malog pa počinjemo – objavio je Roda i stao pored otvora gdje je čekao najmanju pticu.

Mali je kasnio. Roda ga je vidio da leti prema tavanu i zatim naglo, kao da je iznenađen, skreće iza jednog debelog stabla, a zatim ponovo izlazi i prilazi mu. Uletio je u kuću namršten kao i obično i sa stavom pobjednika.

– Ništa neobično – rekao je. – Brka lovi neke baje, Alma krešti na nju, Viktor popravlja bicikl, komšije bulje u one svoje ploče što nosaju po džepovima i tako dalje. Sve kao prije. Gdje je doručak?

– Saćemo ga postaviti – odgovorio je Roda, – a zatim se posvećujemo novom poslu.

Mali se dodatno namrštio. Nije on volio poslove koje Roda tako svečano najavljuje.

– Kakvom poslu?

Roda se gorko i razočarano nasmijao.

– Vidi njega. Pa pogledaj oko sebe, čupavi stvore. Smeća ima više nego insekata, a sloj prašine je deblji od Žutog.

Sudija se prigušeno nasmijao pa ga je Žuti strogo pogledao. Mali je bio mrzovoljan i nije čuo šalu u Rodinim riječima.

– Mogli ste to i bez mene – prošao je pored Rode razgledajući razbacane stvari po tavanu šutajući ih nogama kao da im ispituje vrijednost. – Nema ovdje puno posla, samo tamo-vamo, dva poteza i gotovo.

– Onda je dobro što smo tebe čekali – rekao je Roda. – Sad ćeš ti to tamo-vamo, dva poteza i imaćemo čist tavan.

Mali je zatresao glavom, svjestan da ga posao neće moći zaobići. Posao su podijelili. Svako je imao svoj dio tavana koji je morao očistiti. U kljunu su nosili stare vrećice i papire u kojim su čuvali hranu, slagali su kutije zajedničkim snagama i brisali prašinu krpama koje su držali u kandži jedne noge. Žuti se umorio brzo pa je rekao da ide popiti vode. Mali mu je zaprijetio da ako se ne vrati brzo ima da sam čisti i njegov dio. Znajući da bi tako bilo kad bi produžio svoju pauzu, Žuti se vratio na vrijeme.

– Uh koliko prašine – Sudija je mahao krilom ispred licarastjerujući oblak prašine koji su zajedno podigli svojim kretnjama. Radili su bez prestanka sve dok ih Roda zabrinutim tonom nije pozvao da mu priđu. Žuti mu je stao s lijeve strane, Mali i Sudija s desne. Roda je gledao u nešto među stvarima na podu.

– Šta nije u redu? – pitao je Mali. On je vidio samo ostatke stare vreće i papira.

– Ovdje su bile naše zalihe.

– Kakve zalihe? – pitao je Žuti šireći oči.

– Zalihe hrane – odgovorio je Sudija. – Tu smo čuvali za krizne dane.

– A ja o tome ništa nisam znao – rekao je Mali ljutito.

– Ni ja – u protestu mu se pridružio i Žuti.

– Vidite li vi nešto puno važnije? – pitao je Roda malo glasnije želeći pažnju svojih prijatelja okrenuti prema glavnom problemu.

– Ne vidimo inšta – rekao je Žuti.

– U tome i jeste problem. Nema više zaliha – rekao je Sudija.

Mali i Žuti su razmijenili ljutite poglede.

– Ti! – uzviknuli su obojica istovremeno, uperujući krilom jedan u drugog.

Roda je podigao svoja duga krila da ih smiri.

– Ne vjerujem da je bilo ko od vas dvojice.

– Šta?! – Mali je poskočio. – Imamo lopova?

Roda je dva puta sporo klimnuo.

– Tako izgleda.

– Daj da ga nađem… – Mali je počeo bacati novine i vreće tražeći nešto što ni sam nije znao kako izgleda. – Ima da mu ja pokažem…

Dok su oni razmišljali o lopovu, na drugoj strani tavana, iza stare kutije krio se miš s lopovskom maskom. Pored njega su bili posljednji ostaci zaliha koje su ptice ostavile za teške dane. Pet puta je dolazio i uzimao ih noseći ih u svoje sklonište. U uglu tavana između dvije daske imao je široku rupu kroz koju je mogao proći. Ptice tu rupu još nisu otkrile. To je značilo da će miš često svraćati u njihovo sklonište.

— Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —

(Visited 45 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments