Dok se vi u svojim drugim šansama valjate bez ponosa, dostojanstva i trunke srama,drugi ljudi bi prodali i dušu đavolu da je dobiju

16 mar
Anela Hatić

Inače ovih dana Sarajevo obasjalo sunce pa ove naše mahalsko sarajevske duše treba malo prošetati. To koja zraka sunca mi kao najveći papci odmah daj nam baštu, daj da sjednem, deder ti meni naspi jednu kaficu da ja oćejfim. To ljudi jedva čekaju s posla da pobjegnu da prošetaju, okahfenišu, pa tako i ja.

Čitav život u međuljudskim odnosima svejsno ili nesvjesno dajemo ili tražimo šanse, ponekad i više nego jednu. Ono što se ne zapitamo nikada jeste da li mi te šanse uopšte kvalitetno iskoristimo ili ih olahko shvatamo?

Ispijajući kahvu, nisam mogla odoliti da svoje mahalske uši ne posedim na najveći maksimum kako bih čula ono što Ramiza priča za susjednim stolom sa svojom Šerifom. Naravno da sam imena izmislila kako bih vam priča bila lakša za shvatiti.

Ramiza:”Ja njega uopšte ne razumijem. On svaki dan samo teretana, i društvo, mene kao one koja se trudi da budem sa njim uopće nema u njegovom životu. Valahi kud’ ja i prihvatih onu neku šansu kad me je pitao bil mi begenisali jedno uz drugo?”
Šerifa:” Eto moja ti, znala sam ja da će to tako biti muško, ko muško. Sve ti je to u par dag. Tako i onaj moj, hoće neće, de majke ti više se odluči do penzije šta ćemo. I hajde odlučimo ti mi, pružio mi je šansu nakon godinu dana pokušavanja da budem dio njegovog života.
Ramiza:”Jel tebi tvoj kakve ultimatume zadavao kad je davao drugu šansu?”
Šerifa:”Ma jašta je. To se odmah pohasilo.”
Ramiza:”De majke ti, reci šta išće?”
Šerifa:”Ma on bi kao da se smiri pored mene znaš, pa me nekada ruži za sve one silne komentare po fejsu, vraćanje kući negdje oko pola jedan, pa bolan počeo je i da mi broji u posljednje vrijeme koliko kahva na dan popijem. Kao da samo moram vrijeme provoditi s nekim ko me je zaprosio, Boga ti, mladi smo ima još. Ponekada se i pokajem što sam i htjela da budem dio njegovog života. Ali nisam znala da će se sve tako brzo odigrati.A tebi onaj tvoj hairlija?”
Ramiza:” Hajde Bogati tebe je tvoj zaprosio. Mene moj još nema namjeru, ne znam šta čeka. Valahi, namorala sam se ja prije te njegove neke šanse, da bih mu sada još totala oko toga.A bona onaj moj mirnica nikakve on meni ultimatume nije davao, ništa vala’. Samo eto što znaš da sam ja begenisala onog Adema, pa smo se mi bona i dugo viđali, i dok sam ja sa ovim svojim bila. Ali nije ti tu ništa puno bilo. Pokoji poljubac eto tek tako reda radi,znaš. Ne bih ti ja nikada s njim nešto više. Pa je to došlo do ovog mog bezbeli mala Čaršija, sve se sazna. Ali sam ti ja to nekako u svoju korist krenula, pa povuci, daj ne daj, u priču, ja ti njega nekako smirim, uhvatim ga ja ha bona na onu foru “šta sam ja sve tvoje bubice trpila i čekala te, i čekam te, ti meni jednu ne možeš da oprostiš”, i eto bona jedino me tada zamolio da prestanem, da bude siguran da vratim povjerenje da sam s njim. Vala’ pred njim sam ti ja njega tu izbrisala sa fejsbuka, ali on i ne zna da se ponekad i dalje čujemo preko instagrama, i polajkamo se ponekad. Nego on ti je sada otišao do Njemačke pa nemam vremena da se vidim sa njim.”
Šerifa:” Pa moja ti, šta ako ti opet sazna?”
Ramiza:”Ma jok, sve brišem.” …….

XXXXXXXX

Hvala dragom Bogu pa ima opcija “delete for everything”. Ali nema opcije “delete prodaj se za nisku cijenu jer skuplje od toga ne možeš”!
Krv mi je iz mojih mahalskih ušiju potekla na cijelu priču i situaciju. Možda i ne bi, da ja u životu prvenstveno nisam pravila greške pa tražila druge šanse, ali majku mu druge šanse u kojim bih se trudila i znojila da insan koji mi je dao dušu, srce, povjerenje na dlanu da to sve zagrlim, ne da odbacim. Ko je kome grijeh, a ko je kome kajanje kada damo šanse?
Za jednu šansu je potrebno toliko pogaženog i ponosa, i spuštanja već nagriženog ega, da bi neko stao ispred tebe i dopustio ti sebe na dlanu ponovo?
A gdje je onda onoj drugoj strani dostojanstvo da polomi ruke, noge a sačuva obraz dok pokušava da izbalansira odnos u kojem se nalazi?
Dok se vi u svojim šansama valjate bez ponosa dostojanstva i trunke srama, drugi ljudi bi prodali i dušu đavolu da je dobiju. Ali je nikada nisu dobili, niti će je ikada dobiti, a vjerujem, duboko vjerujem da bi je opravdali. Potrudili bi se da je opravdaju. Možda bi taj drugi put umjeli sve ono što prvi put nisu znali.
Dok ovi drugi sjede za stolovima kafića u sarajevskim baštama i svojim malim sitnim dušama i svojim ljigavim ručicama počnu uz srk kahve da pričaju kako druga strana ne valja jer eto majku mu on nije dovoljno dobar jer traži poštovanje nekoga ko ga je i prvi put prokockao?

Šanse su da ih uzmete, poljubite, zagrlite i počnete da sijate uz njih, ne da ih pokopate i sahranite tu istu osobu koja vam je pružila ruke ponovo.
Nemojte se iznenaditi da će vam u životu ta ista Ramiza i Šerifa pričati o šanasama koje nikada nisu dale, a svoje su svjesno pokopale?
Ali kada ta ista Ramiza i Šerifa shvate da su višak u cijeloj priči i da ništa nije za zauvijek, da je Čaršija zaista mala, i da će njen Mr. Šansa saznati kakvoj niskobudžetnoj cijeni je dao na značaju zaboljet će je. Samo nisam sigurna da li će moći zaboljeti obraz jer ga je prodala, duše svakako nema ali…spavat će Ramiza mirno, ali doći će i vakat kada će Ramiza da moli za još poneku šansu, jer joj savjest neće dati mira, godinama.

Nisu vas gradili, ne mogu ni da vas ruše. I zato zagrlite ljude koji vam poklone svoje vrijeme, svoje zlatne šanse. Nisu to beznačajni potezi, to su veliki potezi kojim vi odlučujete da li ćete ih tim ubiti ili voljeti.

P.S. Samo se nadam da će Mr. Šansa sebi oprostiti i prvenstveno sebi dati šansu za novi početak, i ne zaboraviti da sutra da šansu da bude voljen. I da neće ponijeti na sebi breme ljubavi koja nikada nije bila umotana u dostojanstvo. Jer šanse u suštini bile one prve ili druge, uvijek nose rizik.

— Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —

 

(Visited 70 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments