Dječaku, koji nikad nije bio moj

5 feb
Anonimno

I šta još da ti kažem. Nakon svega samo bih još više “ubila” sebe u tvojim očima. Šta bih ti još rekla, sem toga da sam još jednom previsoko poletila, ne računajući na pad. Izvini, mada izvinjenje dugujem i sebi, što sam još jednom pomislila da neko kao ja ide uz tebe. Izvini za svaku riječ koja te povrijedila, izvini za svako moje očekivanje koje nisi ispunio, izvini za svaku moju glupost koju sam napisala da bih ti se “dopala” moja duša, izvini za svaku lošu misao upućenu tebi, izvini što sam pomislila da te zaslužujem. Izvini što sam maštala o tome da ćemo biti jedno, da ću te dočekati s posla i pritrčati u zagrljaj, da ćemo voziti trotinet, da ćemo šetati do jutra, da ćeš mi čitati “Malog princa”, ispričati bajku pred spavanje, izvini što sam željela da ti pošaljem “Malog princa” i ružu, da te obradujem najdražim slatkišom, da budem ona koja će te promjeniti svojom ljubavlju, da ti ispričam sve ono što me boljelo, što me činilo srećnom, čega me strah. Izvini što sam u svakoj želji koju sam ti poželjela vidjela sebe. Izvini što sam željela i da ti se “osvetim”, da me vidiš sa drugim i poželiš, da shvatiš šta si “izgubio”. Ali dragi moj dječače, znam da nisi izgubio ništa dobro. Život te, izgleda, spasio i ovaj put. Jer šta može da ti ponudi neko poput mene? Polovno srce, puno “korova” koje mašta da bude voljeno. Šta da ti ponudi neko ko ne zna šta znači biti svoj. Šta da ti ponudi neko ko se svakog jutra budi sa velikom rupom u grudima, živi teko onako, nemajući snage da promjeni sebe. Da se bori, da ne odustaje. Odustala sam, dječače moj, odustala mnogo puta. Ne znam ni otkud sam imala pravo da pomislim da ćeš me spasiti. Otkud mi tolika hrabrost da pomislim da neko kao ti može voljeti nekoga kao ja. Takve stvari se dešavaju, ali u filmovima i snovima. Vidiš, još govorim “moj”, a šta smo mi bili? Ništa. Izvini što još uvijek očekujem tu poruku, što svaki put kad dođe poruka ponadam se da je tvoja, što svaki put kad odem u taj grad nadam se da ću te sresti, ali ne znam kako bih, nakon svega, pogledala u te oči. Ja sam samo neko, ko se još jednom ponadao da u ta dva oka i tom osmjehu može pronaći svoj svijet. Neko ko se sjeća svih onih gluposti koje sam ti rekla, i ne može ih sebi oprostiti. Neko koga nasmiju neke simpatične sitnice u vezi “nas”. Neko ko gleda u mjesec sjećajući se tebe, neko ko je sve svoje snove istkao sa tobom. Šteta, lijepi su bili, ali nisam ih zaslužila. A ti, ti moj dječače, zaslužuješ najbolje. Nekoga ko će biti kao ti, koga se nećeš morati stiditi, s kim ćeš se ponositi, nekoga ko će biti “najbolji deo tebe”. Često pomislim i poželim da si srećan, još ćešće poželim da sam deo te sreće, ali onda shvatim da nemam pravo da očekujem od tebe da “čupas” nekoga ko konstantno tone ka dnu. Izvini što ti, poslije svega, ni ovo ne mogu reći. Budi mi dobro, budi srećan, radosti moja, za oboje. Čuvaj se i neka te Ljubav uvijek čuva.

— Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —

(Visited 138 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments