Čekanje

8 feb
Željka Čulić

Jedna od najvećih gluposti koju sebi ljudi rade jeste čekanje.
Čekaju ljudi ljeto, pa čekaju jesen. Brzo im dosade kiše, pa bi oni malo snijeg da pada. Vole zimu, kažu. Zima tako, misleći da je poželjna, nestrpljivo izdominira sa svojim bijelim pokrivačem, a oni i dalje čekaju. Sada im je prehladno pa čekaju proljeće.
Doskakuće tako i nasmijano proljeće, prepuno novih života i veselih boja, a oni opet smoreni i nezadovoljni čekaju. Sada im smeta polen, alergični su, kažu.
Čekaju oni tako puni života, neki bolji posao, veće plate, srećnije brakove. Neka bolja vremena…
Čekaju oni nestrpljivo da dobiju djecu, da bi onda jedva čekali da odrastu.
Sve se to dočeka, a oni i dalje čekaju…
Čekaju onda da postanu tamo neke ponosne bake i djedovi, koji nestrpljivo čekaju svaki unukov rođendan, da bi sa nekim poklonom dokazali da su jedva dočekali taj dan.
Strastveno uporni, dočekaju oni te staračke dane, a u očima im sija samo čekanje.
I tako, čekajući, da načekano srce otkuca svoje posljednje minute života, smoreni i nezadovoljni zaplove u vječno čekanje…
Tri metra ispod zemlje…
Ne, to maleno načekano srce nije umrlo. Ne može umrijeti kada nije ni živjelo…

— Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —

(Visited 23 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments