Nana jedna se dugo premišljala,
o odlasku u bolnicu – dugo je razmišljala,
bolest novu je za doktore smišljala,
bolesna je bila,mnogo je kašljala.
Da ode kod doktora,nikako nije htela,
jer bi odmah hteli da vide njena antitela,
ali nijedan plan nije išao na dela,
zdravu hranu nikad nije jela.
A igle bilo je najviše strah,
da bi se lečila,tablete sve išarah,
ali krišom sve bi ih bacila,
kod doktora na pregled nije bila.
I tako spavalo se njoj puno,
leži u krevet ceo dan
ceo dan mirno i čvrsto spava
i naravno svi misle,ništa to nije bitno,
to je od umora lep i dubok san,
ala je ta bolest sa svima blesava.
Nana se diže,
ali na njenom licu
neko joj nacrtao pufnice crvene,
da se pogleda u ogledalo ne stiže,
da je već češe poče ka rukama sve bliže,
a znala je nana za boginje
iz prirode lekove čuvene.
I kako nano u bolnicu ići nisi htela,
sada te muka teška uhvatila,
sada lekove ćeš brzo da piješ,
batine od doktora treba dobre da dobiješ.
Ali reći će moja mama:
“Nana ni deda tvog ne sluša”,
misli da je bolnica za čoveka jama,
a neće lekara ni za lek da posluša.
Konačno i nana da u bolnicu ode,
doći će vam ona brzo,za jedan sat,
a igla sada odjednom ne bode,
doktor će joj lek potrebni zapisat’.
Nana više od bola ne rumeni,
čudom se čudi ceo komšiluk,
a svi se oni u glas smeju meni,
jer bolnica je bila dugo meni bauk.
—Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —
