Ajkule u rekama

16 dec
Ada Limon

Reći ćemo neverovatne stvari
jedno drugom u rano jutro –

naše plavetnilo što se penje iz korenja
naša voda što se podiže iz naših veličanstvenih udova.

Čitavu noć sanjala sam logorske vatre i obredne lomače
i ljudske duhove, i duše
iza tih plamenih ptica.

Više ne mogu da razlikujem kada se vrata otvaraju a kada zatvaraju
Samo čujem plamen kako kaže, Prođi.

Kratak je prolaz –
do sledeće spavaće sobe.

Razmisli o kvaki. Razmisli o ključu.

Kažem drugarici kako se plašim ajkula.

Kako mislim da sam ih videla u reci
preko puta moje ulice.

Čekala sam ih jednom, držeći svežanj
devojačkih suza* u ruci,
tresući ga poput devojke slabih vlati.

Ona mi šalje članak iz Nacionalne geografije koji kaže,

Svake godine ajkule ujedu manje ljudi
Nego njujorčani, prema evidenciji Zavoda za zdravstvo.

I tako me pošalje svojim putem. U Grad Ajkula.

Kroz druga vrata, koračam ka Istočnoj reci govoreći,

I ajkule su ljudi.
I ajkule su ljudi.
I ajkule su ljudi.

Sve što mi je potrebno zapisujem na dnu
mojih patika. Kažem, Hajde da šetamo zajedno.

Sunce iza mene je poput vatre.
Mali plameni u talasima reke.

Kažem nešto Bogu, ali on nije živa stvar,
zato ponovim reci, kažem,

Hoću da prođem kroz ova vrata
ali bez onih duhova na rubu,
Želim da oni ostanu ovde.
Želim da odu bez mene.

Želim da izgore u vodi.

*rattlesnake grass, eng. devojačke suze, vrsta trave

(Visited 1 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on google
Google

Comments