Strankinja

27 feb
Suzana Šostar

Bila je sreda.
Da nije bilo moje čupave Lore,
ne bih ni toga dana izašao van stana.
Već danima mrzim ljude.
Već danima mrzim ljude koji se smeju.
Mrzim ja i sebe,
ali za razliku od svih drugih
od sebe, nažalost, pobeći ne mogu.
Bila je aprilska sreda.
Uzeo sam povodac i stavio ga
na njenu čupavu glavu.
Već se radovala.
Nažalost, tu radost nije mogla
i na mene preneti.
Izašli smo napolje,
međ’ svet.
Tako poznat, a stran.
Bilo je toplo i prijatno,
iako su u meni dobovale kiše.
Nikog nije bilo to da primeti.
Stao sam, držeći povodac na kratkoj udaljenosti,
ispred izloga prodavnice antikvarijata.
Pogled mi je na sebe prikovala stara pisaća mašina marke Biser.
U trenutku sam osetio
da pored mene neko stoji.
Izgleda da je žena.
Nisam želeo da se okrećem (bar ne još).
Nije se pomerala.
I njoj je pogled zastao na istoj onoj mašini.
Lora je prešla na drugu stranu i počela
da njuši strankinju.
Povukao sam povodac i podigao pogled.
Sve je ona bila, samo ne strankinja.
Nasmešila se.
Zaledio sam se.
A nekad mi je taj osmeh bio najdraža krivulja na svetu.

Moja Emili.
Ili samo Emili.

Poželeo sam tada da te pitam
hiljadu i jedno pitanje.
Jel’ još uvek sat nikad na okrugao broj ne navijaš?
Nosiš li i dalje Malu Parišku knjizaru sa sobom gde god pođeš?
Umivaš li se i dalje hladnom vodom?
Pričaš li s Mesecom?
Pamtiš li me Emili?
Pamtiš li sve naše noći i dane?
Zašto si otisla?

Od hiljadu i jednog pitanja s usana je jedva slikliznulo jedno najgluplje ikad – Zdravo.
Pitala si kako sam.
Kako može da bude ostavljen čovek?
Dobro sam. – rekoh ti.
Slagah te, al’ sebe ne uspedoh.

Lora te i dalje njuškala.
Smejala si joj se.
Mazila si je.
I dalje si bila najlepša žena koju sam video.
Samo se jedna sitna stvar promenila.
Više nisi bila moja žena.
Strankinja.
Odista si strankinja. A nisi.

Pitao sam i ja tebe kako si.
Ne sećam se šta si odgovorila.
Setio sam se baš tada
onog našeg “iz čista mira” putovanja.
Uvek sam obožavao tvoju spontanost
i plan da plana nema.
Nešto si govorila.
Nisam te čuo.
Povukao sam povodac i
kao duh
krenuo niz ulicu,
ostavljajući te iza sebe.
Uzalud, kad još te u meni ima.
Smejao sam se
iz petnih sam se žila smejao.
Jer,
ako osmeh utihne
suze neću umeti zaustaviti.
Stranci.
Danas smo veći stranci
nego onog dana kada smo se
prvi put sreli.
Emili.
Samo Emili.

— Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —

(Visited 13 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments