Bol

3 maj
Denira Hodžić

Zar da dam oglas
kao u onim
tužnim pesmama
u kojima neko nekome
đavolski dobro nedostaje,
zar da dam oglas
gde mora da se ode
da promeniš planetu
mesto svog stanovanja
zbog nedostajanja.

Ti si meni čovek
satkan od oblaka
od vode
čovek od soli,
nikada od one
prljave zemlje
nikada je nisam ni volela
samo je sada mrzim
jer moje noge
ne umeju
da krenu prema tebi
sve i da hoće.

Um moj savršeno zna
put do tebe,
stotinama puta sam
tvoje stope pratila
kačila se na ramena tvoja
slušala reči tvoje,
nikada ga ne bih
mogla zaboraviti
ali vremenom svesno
izbrišeš putanje do
srca tvog što ne kuca,
iako si se potrudio da
samo mene tome naučiš.

Ove oči ne znaju kuda će
jer i dalje naivno
traže te u ljudima,
zbunjeno uzvraćaju poglede
pitaju se
šta je sa detetom
izbezumljeno me gleda,
koliko puta molim
noge da ne potrče
za drugima
zamolim ruke da ne pružam
jer nisu tvoje.

Pametni ljudi kažu
da svako tugovanje
ima svoj rok trajanja,
za detetom plačeš
toliko i toliko
za bratom ili sestrom
toliko vremena
za roditeljima plačeš
najviše prvih godinu dana,
zar smo u tim stvarima
postali potpuno isti,
postoje mnoge boli
u ljudskim životima
zar nije najgora
njemu njegova
njoj njena
meni moja.

Plakala sam mesecima
zabavljala sam se danima
poslednjeg me uhvati
neizdržljiva grižnja savesti,
plaše me drugi ljudi
govore
posle trideset godina
bol je isti,
izgubim jačinu
s vremena na vreme
ali bože koliko mi samo
nedostaješ u
pojedinim satima.

(Visited 13 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments