Из сваке ствари вири једним оком неко сјећање

3 jul
S. Raičković

Памтим ствари које се нису десиле и живо ми је вријеме прије мог времена.
Носим га сваки дан на руци, за мене то више није предмет него дио мене. Његови откуцаји су као откуцаји њеног срца, када их чујем као да ме обаспе нека чаролија љубави и среће. Он је био спреман за мене и прије мог првог уздаха, намијенила га је још у младости за своју кћерку. Ја сам ту са сатом њене баке на лијевој руци, али ње више нема. Када се казаљке склопе на 18 часова и 33 минуте, сјетим се да је један херој прије 27 година напустио ову планету и винуо се у небеса са анђелима. Љубав сви траже а ријетки су спремни да је поднесу, а она је то управо учинила. Издахнула је на мом доласку, жртвовала је себе да бих ја могла њеним плавим очима упознати овај превртљиви свијет. Истина, можда ме није стигла научити свему што је хтјела, али оставила ми је сат из кога сам извукла предивну лекцију, а то је да више цијеним вријеме са драгим особама. Да не остављам неизговорене емоције онима до којих ми је стало, јер се ствари не подразумијевају, као ни људи… Вријеме зна да нам донесе, али и однесе, не пропуштајмо ни једно ни друго.
Ја сам све ово одавно разумјела, а трудићу се да и моја кћерка коју носим испод срца научи да из сваке ствари вири неко сјећање и успомена.

— Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —

(Visited 28 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments