Zločin i kazna – za bolje razumijevanje jednog od najznačajnijih djela Dostojevskog

13 avg

Fjodor Mihajlovič Dostojevski, slavni ruski pripovedač i romansijer, jedan je od najvećih reformatora romana. Kao rodonačelnik psihološkog romana znatno je uticao na razvoj moderne proze. Pripada visokom realizmu koji je obeležen unošenjem ideološke, etičke, religijske i filozofske problematike u književnost. Njegovo delo „Zločin i kazna“ govori o Rodionu Romanoviču Raskoljnikovu, ubistvu koje je počinio, motivima ubistva i posledicama. Čitavo delo izgrađeno je na ovoj fabuli o ubistvu, a struktura na principu konfliktnosti, jer je glavni junak u sukobu sa svetom i sa samim sobom.

„Zločin i kazna“ predstavlja sintezu raznih osobina romanesknog žanra. Ovo je kriminalni roman, jer govori o junaku ubici i o traganju policije za njim. Takođe je i psihološki roman, jer se likovi u romanu razotkrivaju analizom psihičkih stanja i njihovih ponašanja i to uz pomoć unutrašnjih monologa, diskusija i snova. Ima elemente i filozofskog romana, jer nosi ideju glavnog junaka objašnjenu u članku „O zločinu“. Obuhvata život u sirotinjskim četvrtima, prostituciju, alkoholizam i socijalnu obespravljenost, pa je ovo i socijalni roman.

Crno-bela fotografija. Knjiga "Zločin i kazna" je na stolu. Vidimo je odozgo. Na korici je ilustracija Fjodora Dostojevskog, a sa strane je ispisano tekstom "Zločin i kazna".
Fjodor Mihajlovič Dostojevski na omotu knjige

Sadržaj i likovi Zločina i kazne

Radnja se odigrava u Rusiji tokom XIX veka (smeštena je u Sankt Peterburg). Vreme radnje je zgusnuto na devet ipo dana , a ostatak je raspoređen na Raskoljnikovo suđenje i njegov dolazak u Sibir. Ovime se dobija na dinamici, a upravo ovo sažimanje vremena jeste jedna od odlika moderne proze. Sam ambijent u kome se kreće glavni junak, prostor u knjizi, maleni i skučeni stan, opisuje njega i njegovo ponašanje. Na primer, soba u kojoj živi liči na mrtvački sanduk. To govori o teskobi i nelagodnosti koju on oseća. Ulica, krčma, trg, most – sve ukazuje na mračnu atmosferu.

O likovima dosta govore njihova imena. Raskoljnikovo ime označava raskol, podvojenost njegove ličnosti. Razumihin je vrlo razuman i trezven mladić. Sonja je nastalo od Sofija, što označava mudrost, a ime njenog oca Marmeladova ukazuje na njegovu naivnost.

U „Zločinu i kazni“ je pozitivnost i negativnost likova problematizovana i nije nimalo jednostavno odrediti koji lik je „pozitivan“ a koji „negativan“, posebno ako se uzme u obzir da je glavni junak ubio dve žene, a nije osuđen na adekvatnu kaznu. Detaljna analiza ljudskih razmišljanja i postupaka ovde je itekako prisutna.

Ideja o ubistvu starice Aljone Ivanovne, zelenašice, pojavila se kod Raskoljnikova nakon njegove prve posete njoj, a kasnije je tu ideju čuo i u kafani. Okolnosti pod kojima on živi upućuju na ubistvo sudbinskom neminovnošću. Pre ubistva dobija pismo od majke u kom ga ona obaveštava da će se njegova sestra Dunja udati za čoveka koga ne voli, Lužina. Tom udajom ona će olakšati tešku finansijsku situaciju u kojoj se nalaze. Dunja želi da se nesebično žrtvuje za brata.

Tok romana upućuje na to da Raskoljnik Dunji može pomoći samo ako bude odjednom dobio veću sumu novca, što je nemoguće učiniti na pošten način. Tako je glavni junak stavljen u poziciju da o ubistvu razmišlja, sam njegov život ga dovodi do toga. Poslednjeg dana pred zločin on se osećao „kao da ga je neko uzeo za ruku i povukao za sobom, neodoljivo, slepo, sa nekom neprirodnom snagom, bez ikakvog protivljenja“.

U samom činu ubistva ima nečeg mehaničkog – Raskoljnikov spušta sekiru „gotovo mahinalno“, kao da njegovom rukom rukovodi neka strana, spoljašnja i slepa sila. Umesto da ubije samo babu, u stanu se pojavila i njena sestra Lizaveta koju Raskoljnikov takođe ubija, i to na isti način kao i Aljonu. Stiče se utisak da je on za sve vreme ubistva u nekom transu. Ubija neprirodno smireno i sigurno.

Ono što je ukrao skriva pod kamen, bez namere da to iskoristi. Na jednom mestu čak kaže Sonji kako bi bio srećan da je ubio samo zato što je imao prazan stomak. To znači da zbog novca i svoje teške finansijske situacije ipak nije ubio. Koji je onda pravi motiv? Odgovor treba tražiti u Raskoljnikovom članku „O zločinu“ koji je obljavljen pre ubistva.

Ubistvo i motivi

U njemu on deli ljude na obične i neobične. Obični ljudi su oni koji služe samo za produženje vrste, koji nisu dovoljno sposobni i jaki za velike podvige i činove. Neobični ljude, kakav je recimo Napoleon, pripadaju privilegovanima i toga su svesni. Njima je dozvoljeno da krše etičke i socijalne konvencije koje ljudi iz kategorije običnih uvažavaju iz sopstvene slabosti i ništavnosti. Nalaze se iznad moralnih pravila koje obavezuju ostale ljude. Neobičnima je sve dozvoljeno.

Ubistvo zelenašice proizilazi iz težnje da Raskoljnikov praktično primeni svoju teoriju, jer sebe ubraja u neobične. Smatra da ubistvo jedne starice koja je učinila mnoga zla nije zločin. Time će život puno ljudi postati bolji i lakši. Po njemu, jedan takav čin je opravdan zbog „opšteg dobra“. A samo neobični ljudi mogu da izdrže i da se izbore sa takvim teretom.

Prema tome, glavni junak je zamišljen kao monoman, kao neko ko je patološki obuzet izvesnom fiks-idejom. Upravo ta ideja je sila koja neverovatnom i neodoljivom snagom goni Raskoljnikova. Ideja zločina kao neka elementarna, stihijska snaga mimo njegove volje i svesti deluje na njega. Otuda ta mehaničnost i mahinalnost tokom ubistva.

Ubistvo Lizavete još više ukazuje na duboki smisao prvog. Svojom razlikom u odnosu na njega ga još više ističe. Starica se uvek pominje kao baba, zelenašica, iako se njeno ime zna. Gurnuta je u anonimnost, svedena na tip, sa što manje individualnih osobina. Time se ubistvo formalizuje, a smisao zločina prebacuje ne na zlo koje je njoj učinjeno, već na zlo koje je sebi Raskoljinokov učinio.

On preživljava duboke i složene krize posle ubistva. Čini nelogične i opasne postupke po njega, poput vraćanja na mesto zločina, raspitivanja o ubistvu, a jednom čak samo što nije priznao šta je uradio poznaniku koji je prijatelj Porfirija, istražitelja. Autodestruktivan je i gura sebe u propast. Svojim ponašanjem ne dozvoljava nikom da mu pomogne. Razumihin, njegov najbolji prijatelj je nemoćan pred ovim delom Raskoljnikove prirode, kao i njegova majka i sestra Dunja prema kojima čak oseća napade mržnje. Njihova briga ga guši, svojom ljubavlju potkopavaju sistem zbog kog je ubio.

Motivacija, sa kojom je našao moralno opravdanje ubistva, sudara se sa podsvesnim u njemu i sa sredinom koja ubistva ne prihvata. To se ispoljava kroz njegovu bolest i bunilo, kao i kroz snove. Jednom je sanjao kako sekirom udara staricu, a ona mu se smeje u lice. Taj njen smeh odgovor je na borbu između običnog i neobičnog čoveka koja je u njemu sve vreme. Kao da starica likuje nad njegovom nesposobnošću da nosi težak teret ubistva. Njegova dilema i stalno preispitivanje sopstvenih mogućnosti i granica ukazuju na njegovu nesigurnost i slabost. Pravi Napoleoni takva pitanja ne postavljaju.

Još jedan deo psihološko-kriminalističkog tematskog sloja romana je i Porfirije Petrovič, oštroumni islednik koji Raskoljnikova lovi ne preko činjenica, nego je u pitanju psihološka potraga. U njemu je oličen zakon. Porfirijev metod isleđivanja podseća na psihološku studiju prestupnikovog karaktera. Podvrgava ga nemilosrdnoj, mučnoj analizi kako bi ga ulovio u svoje mreže. On Raskoljnikovo ponašanje poredi sa leptirom koga neodoljivo privlači svetlost sveće. To se ogleda u njegovim destruktivnom postupcima i spremnosti da se sam preda u ruke zakona iako opipljivih dokaza protiv njega nema.

Na kraju se sam prijavljuje policiji. Dunji kaže da je odlučio da se prijavi zbog svoje slabosti i nedarovitosti, iako je ubeđen da zločin nije počinio i ne kaje se zbog ubistva. Zato se ovaj njegov postupak predavanja može shvatiti kao poslednji pokušaj da povrati izgubljeno dostojanstvo. Smatra da je ubio princip, a ne babu, nju je ubio đavo. Po tome se on razlikuje od zločinaca Svidrigajlovog tipa. Svidrigajlov je, za razliku od Raskoljnikova, sladostrasnik, ubija iz sebičnih razloga, ali se posle toga i kaje, što dokazuje samoubistvo i halucinacije.

Religijska tema i lik Sonje

Veoma bitna religijska tematika romana dolazi do izražaja kroz lik Sonje, odnosno kroz njene dijaloge sa Raskoljnikom. Ona je nosilac određenih hriščanskih shvatanja koje je izraženo u ovom savetu: „Primiti patnju i iskupiti sebe njome, eto šta valja činiti“. Ovaj savet krije u sebi čitavu jednu hrićanski inspirisanu filozofiju čija je suština da je stradanje i patnja jedini put koji vodi ka sreći.

Sonja je deo i melodramskog tematskog sloja jer pripada porodici Marmeladov. Članovi ove porodice žive bedno, a jedini izvor prihoda im je Sonja koja se bavi prostitucijom. Raskoljnikov ju je upoznao pomažući ovoj jadnoj porodici da sahrani oca koji ih je svojim pijanstvom gurnuo u propast.

Sonju Petar Petrovič lažno optužuje za krađu, nakon čega sledi melodramatična scena u kojoj se utvrđuje ko je novac zaista uzeo i kako. Za lik Sonje vezuje se i sudbina bespomoćne devojke, a u tom smislu ne treba zaboraviti Lizu koju Raskoljnikov ubija, kao ni pijanu devojku koju on sreće na ulici. Moglo bi se reći da Svidrigajlov predstavlja ličnost koja je žrtva sopstvene strasti. Ne mogavši da se izbori sa njom, Svidrigajlov se ubija.

Rodion Romanovič Raskoljnikov nije žrtva sopstvene strasti, nego sopstvene ideje. I on je, kao i Svidrigajlov, autodestruktivan. Nekoliko je ličnosti koje moraju da rade protiv svoje savesti, ali je možda to najizrazitije prikazano kod Marmeladova, Sonjinog oca, koga Raskoljnikov i upoznaje tako što mu ovaj otvara dušu i priznaje da ga grize savest zbog Sonjine sudbine.

Efektne melodramske situacije su one između roditelja i dece, kada se oni rastaju ili sreću u lošim uslovima i okolnostima. Takav je susret Raskoljnikova sa majkom i sestrom, takav je susret Sonje i njene maćehe kad joj ona, shvatajući Sonjine patnje, ljubi noge. Razgovori junaka u melodrami su strasni, s ključnim rečima. Snagom i ubrzanim tempom govora junaka formira se dinamika melodrame.

Raskoljnikov i Sonja su ljubavni par koji se bori sa poteškoćama. Prva prepreka između njih je njegovo nepriznavanje zločina, a potom i njegov odlazak u zatvor.

Dakle, Sonja je žrtva koja greši samo pod pritiskom tragičnog sticaja okolnosti. Ali, uprkos tome, ona ima „čisto srce“. Iako se bavi poslom za koji se smatra da je nemoralan, ona je moralna osoba, vrlo pobožna. Njoj je bog potreban da bi mogla verovati u čudo, jer samo čudo nju može spasti teškog života i očistiti je od svega. Zato veruje u prabolu o Lazarevom vaskrsnuću.

Tako i Raskoljnikov, pod Sonjinim duhovnim vođstvom, smisao nada traži u Lazarom vaskrsenju, a u Jevanđelju vidi ne propoved, već garanciju novog života. Jedini put ispravnosti za njega sada jeste put preobražaja, tj. povratak iz sveta neobičnih u svet običnih ljudi, pa se zbog toga može reći da je Sonja jedan od faktora zbog kojih se predao policiji.

Kraj Zločina i kazne i značenje

Fjodor Dostojevski mu za taj preobražaj daje vremena. Raskoljinikov je kažnjen sa 8 godina u Sibiru. U stvarnosti, dobio bi najmanje 20 godina za ovakvo delo. Samim tim on dobija mogućnost za sreću. Knjiga se završava napomenom Dostojevskog da je Raskoljnikov sa Sonjom tu sreću našao, da mu je 7 godina robije izgledalo kao 7 dana. Junak koji je pre i posle ubistva bio podjednako nesrećan doživljava preobražaj prihvativši religijska ubeđenja voljene žene, njena osećanja i težnje. Ali, to nije vera, već očajanje.

U ovom delu zločin postaje ogled o mogućnostima jednog sistema vrednosti, kao i postupaka koji bi se na tom sistemu zasnivali. Sa sistemom u kome cilj opravdava sredstvo Raskoljnikov nije mogao da se izbori. Sredstvo je i njega ozledilo. Postaje ubica, ali time ne rešava ništa. Shvata da ne poseduje pravo da oduzme ničiji život. Nikakva ideja to ne može da opravda. Ne poseduje sposobnost da potisne ono što je učino, da sve zanemari. On je, ipak, običan čovek.

“Tajna” nam je otkrivena na samom početku, znamo ko je počinio zločin i kako je to uradio. Nismo zainteresovani da čitamo zbog toga što hoćemo da otkrijemo tajnu, niti smo zainteresovani da bismo videli kako će glavni junak reagovati na nju. Zainteresovani smo jer pratimo uzbudljiv unutrašnji život Rodiona Romanoviča Raskoljnikova izražen kako kroz razgovore sa drugima, tako i kroz unutrašnje monologe. U ovom delu akcenat nije stavljen na razotkrivanje spletki i raskrinkavanje zločinaca.

Nakon kraja „Zločina i kazne“ mi uopšte nismo sasvim sigurni da se sve završilo srećno. Ostaje gorak ukus nakon poslednje rečenice. Sve ono što je pročitano pre kraja ove knjige, onemogućilo je da se kraj shvati kao bezopasno srećan i neproblematizovan.

publicfigure.me

(Visited 146 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments

Autor Hocu.ba praksa