Ljiljana Stijaković Singh: Indija bez stereotipa – prvi dio

14 feb

Ljiljana Stijaković Singh nam odaje tajne o Indiji, osvrće se na svoj život koji ju je odveo tamo i priča o zaljubljivanju u tu divnu zemlju, ljude i njihovu svetlost.

Istok i Zapad nisu geografski pojmovi. To su dve različite orijentacije prema Svetlosti. Svako od nas je, ma gde živeo, Istočnjak ako je okrenut ka duhovnom, ka Ljubavi i Svetlosti. Onaj ko je okrenut ka tami, takmičenju u moći i sticanju pukog materijalnog bogatstva, samoživo otimajući – on je Zapadnjak, ma gde živeo.

Kada se danas osvrne na svoj životni put, Ljiljana Stijaković- Singh seti se jednog od zakona Univerzuma: ono što je nečiji duboki interes nađe u njegovom životu pukotinu i kao voda koja dubi stenu, stigne tamo gde treba. Kao i mnoge devojčice tih šezdesetih godina, pisala je pesme, sanjarila o novinarstvu, ali na majčin nagovor („Biraj ono od čega ćeš sigurno moći da živiš”) upisala je Ekonomski fakultet.

Ekonomija mi se učinila kao nekakvo „budističko”, srednje rešenje. Sreća je bila da je tih godina na Ekonomskom fakultetu postojao smer Makro ekonomije i na četvrtoj godini predmet Međunarodni ekonomski odnosi. Reč „međunarodni” raspalila je moju tinjajući želju da raširim krila. Odlučila sam se i za diplomski rad iz tog predmeta. „Odnosi Ujedinjenog kraljevstva sa zemljama Komonvelta” bila je tema rada, a tada je jedino mesto sa najvećim obimom potrebne literature bio Institut za međunarodnu politiku i privredu.

Slučaj ili ne, u Institutu je, neposredno po mom uspešnom diplomiranju, bio objavljen konkurs za prijem nekoliko asistenata -pripravnika. Primljena sam i dodeljeno mi je da u grupi za Aziju „pratim”, najšire definisano, društveni razvoj Indije. Ne računajući prvi i najduži stipendijski boravak koji je trajao 14 meseci, u Indiji sam boravila još 12 puta, uglavnom u trajanju od po nekoliko meseci. I evo, prošlo je već pet decenija moje ljubavi prema toj ogromnoj, tajanstvenoj zemlji kojoj uzvraćam pokušajima da je kroz prevođenje, izdavanje knjiga i razna predavanja predstavim što većem broju ljudi.

Tako to život ume da „sredi” – da te ono što misliš da ti je hendikep, kao što je bio moj odabir fakulteta koji ne volim, odvede na „livade” čiji te miris i boje neodoljivo privlače, ali i do životnog saputnika, mog supruga Harbađan Singha. Par meseci pre mog povratka sa studijskog boravka u Indiji, 1972. godine, on je bio postavljen za ekonomskog savetnika u ambasadi Indije u Beogradu. Među nama se razvilo prijateljstvo, a zatim i ljubav. Venčali smo se bez mnogo pompe, u jednoj beogradskoj opštini. Imamo dvoje dece, sina i ćerku, sada već odrasle ljude.

Malo je, kažete, jedan život, da se bar delimično upozna taj svet, za nas „zapadnjake” vrlo mističan i neshvatljiv.

Potrebno je nekoliko života da se pošteno upozna jedna od najsloženijih i najizvornijih civilizacija. Indijska kultura zahteva veliku predanost, potpuno otvoren um i duboku posvećenost. To su shvatali mnogi veliki pisci i mislioci koji su crpli inspiraciju sa ovog dubokog izvora. Spomenuću samo Tolstoja, Hesea, Hakslija, Hamvaša, Junga, Voltera, Šopenhauera, Moma… Nažalost, u poslednjim decenijama zapadnjačko znanje o Indiji često se temelji na stereotipnim, najčešće površnim, naivnim i pogrešnim predstavama.

Kakve su žene Indije? Šta je svet Jednote?

Indija je veoma zanimljiva teritorija jer u ljudima podstiče često oprečna osećanja.

Moj doživljaj Indije možda najbolje, a i najkraće, mogu ovako da opišem: Po mnogima postoje dve vrste ljudi; prvi su oni koji su bilo kad i iz bilo kog razloga otputovali u Indiju i doživeli je kao odbojno, po mnogo čemu neshvatljivo mesto u koje ne žele nikad više da se vrate; druga grupa su ljudi koji su doživeli ljubav na prvi pogled, ili su, posle dužeg uzajamnog udvaranja, stekli iskustvo koje je donekle ili bitno promenilo njihovo shvatanje života, sveta i njih samih.

Kao i za sve drugo u životu, putevi su mnogi, kao i načini putovanja, različiti smo i mi putnici, pa otuda i naša doživljavanja istih stvari. Mnogo ljudi jednostavno ne ume drugačije do da sve meri isključivo sopstvenim uskim aršinima.

Pri prvom susretu, moja fascinacija bile su žene Indije. Obučene u raznobojne sarije, stasite, nasmejane, s prelepim kosama i krupnim dubokim očima. Sve je oko mene vrilo i gorelo od boja. Po povratku, bio je maj, začudio me je nedostatak boja na našim ulicama i na odeći ljudi, jer su preovlađivale braon, siva, crna. Indija je šaroliki mozaik ne samo boja, već i oblika, mirisa, zvukova. Raznolika koliko i sam život, stara koliko i sam život. To je zemlja koja ima neverovatnu toplinu, ali i veliku surovost stvarnosti. Danas, kad imam manje poslovnih i porodičnih obaveza, proučavam je i uživam u njoj više nego ikada. Moji boravci u Indiji traju po nekoliko meseci. U sopstvenoj organizaciji obilazim razne krajeve, posebno oblasti južne Indije i to je deset puta jeftinije i uzbudljivije nego kao putnik turističkih agencija.

Na samom početku razgovora pomenuli ste mi kako vas je Indija naučila onome što se naziva svet Jednote. Kad se eliminiše spoljna manifestacija, različitosti koje po prirodi postoje, svi smo deo Jednog, a ta spoznaja je u biti indijskog filozofsko-religijskog bića.

Sećam se jednog trenutka u prvim danima tog davnog studijskog boravka: sedim u društvu nekoliko novostečenih kolega na jednoj krovnoj terasi, obgrlila nas topla tropska noć i natkrilo nebo prepuno zvezda nabreklih u sjaju, kako je to uvek u blizini polutara. Pijuckamo neizostavni čaj, još sam nova i pomno posmatram, slušam, upijam… Prvo uočavam poneku fizionomiju koja me podseća na nekog od mojih kolega ili prijatelja u Beogradu, a onda doživljavam jednu emociju – uvid: snažan osećaj da u tom trenu mogu da sedim bilo gde na planeti, možda ispod neba meksičkog ili norveškog, okružena tamošnjim ljudima, i da ću najverovatnije prepoznavati lica, ličnosti na isti način kao na toj terasi; da ću se na svakom tom mestu isto osećati – kao kod kuće.

Ovo iskustvo u meni je nepokolebljivo učvrstilo uverenje da su ljudi svuda na zemljinom šaru isti, tj. da ih ima svih vrsta. Kad čoveka sasvim izbliza gledate u oči, šta onda vidite? Vidite li ono što oči okružuje, boju kože, kose, kapu i odelo koje prekriva telo, ili vidite samo svoj odraz u svetlu njegove zenice? Lepo bi bilo da što više budemo ogledalo jedan drugome. Mi smo okean Jednote. Muškarac, žena, belac, Indijanac, Kinez… Ista je Iskra. Oni koji sve stvari vide kao jednake, ne preobraćaju nikoga, ne povređuju nikoga, uči nas pesnik Tukaram.

Nakon odlaska u penziju intenzivirali ste rad na prevođenju knjiga indijskih (ali i azijskih) pisaca.

Prevođenje i pokretanje „Biblioteke Nebo” (više o njoj objavljujem na istoimenoj FaceBook stranici, kao i najave mojih predavanja) je moja velika ljubav i neka vrsta misije kao zahvalnost za sve što mi je Indija pružila. Prva knjiga „Istina Bića”, poezija indijskog bhakti pesnika iz 17. veka, Tukarama izašla je 2011. godine. Bhakti poezija se zasniva, kao i sufi poezija, na univerzalnom duhu zajedništva sa Bogom. Tukaramove stihove doživela sam kao ličnu poslasticu duha.

Knjiga “Nebeska sahrana” o istinskoj duhovnosti
Nisam čak mogla sa sigurnošću da procenim da li će njegova reč i misao biti razumljiva našim savremenicima. Dolazio je iz daleka, mereno i prostornim i vremenskim aršinima. Skroman tiraž knjige „Istina Bića” je rasprodat, a ja sve češće srećem ljude koji je maltene stalno nose sa sobom i govore mi koliko su svojih stavova, emocija i problema prepoznali u njegovim pesmama.

Sledeća knjiga, „Molitve i Ptice lutalice”, sadrži stihove Rabindranat Tagore, starog znanca naše čitalačke publike. To je izbor do sada neobjavljenih, kratkih stihova i molitvi, i lako dopire do šire čitalačke publike. Uz svo moje beskonačno poštovanje i ljubav prema delima, ne samo književnim, tog duhovnog gorostasa, žao mi je kad vidim da je on jedini indijski pesnik koji je dopro do naših prostora.

Želja da se ne zatvorim u „uski” krug „malene” indologije, dovela je do prevođenja i objavljivanja sledeće dve knjige. Jedna od njih sadrži istinitu priču o tridesetogodišnjem lutanju jedne kineske lekarke, po prostorima tibetanske visoravni u potrazi za sudbinom nestalog supruga, pedesetih godina prošlog veka. „Nebeska sahrana” uvodi nas pod šator nomadske porodice, upoznaje nas sa njihovom mukotrpnom, svakodnevnom borbom za preživljavanje, ali i njihovom doslednošću u negovanju najplemenitijih ljudskih vrlina i iskonske duhovnosti.

Objavili ste i intrigantnu knjigu „Od boginje do smrtnice” – istinitu životnu priču mlade Nepalke, Rašmile Šakje koja je od svoje četvrte do dvanaeste godine bila Kraljevska Kumari Nepala, živa boginja, oličenje boginje Taleđu – zaštitnice doline Katmandua.

U svetu je objavljen priličan broj knjiga o ovom jedinstvenom religijskom fenomenu. Nažalost, u većini su iznete senzacionalističke i uglavnom pogrešne predstave o tom značajnom obeležju nepalske kulture, ali i njihovog društvenog života.

 

/lovesensa.rs/

(Visited 35 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments