Zid ponosa

3 nov
Ilma Mrakić

Zašto zid ponosa?
Ustvari, šta je to zid ponosa?
Eh…taj zid…zid koji samo ljubav može srušiti…
Posvađali su se kao nikad do tad, baš žestoko…toliko da boli…
Prolazili su dani, nisu se čuli…svako u svojoj tišini…
Mislili su jedno na drugo više nego prije…ali inat ih je sprječavao da se jave…
Jednom su se sreli…pogledi se sudarili…ona se okrenu, a u očima joj zaiskriše suze…
Otišla je jer nije imala snage da mu čuje glas…
Plakala je, a on je želio da je zagrli i kaže nemoj ići…ali nije imao hrabrosti…
Ona je danima gledala slike, spavala sa medom kojeg joj je poklonio…razbolila se, ali nije napravila prvi korak…
On nije izdržao, uzeo je telefon i počeo pisati poruku…
Napiše, izbriše, i tako par puta…sve dok nije poslao.
Grizao je usne čekajući odgovor…bojao se da neće odgovoriti.
Dok je čitala poruku, u očima se primijetio sjaj…ozdravila je…jer on je njen lijek…
Pročitala je poruku još jednom naglas:
Izvini…strah me kao i tebe, jer neki zid raste među nama, zid ponosa. Satima sam udarao glavom u ovaj zid među nama, ali nisam osjetio ništa osim boli. Moje srce je počelo da otkazuje, ja sam propao nemam volje ni za što…a krivac se nije pojavio. Gdje smo nas dvoje nestali? Kako je došlo do ovog dana u kojem nema nas? Moja malena – slomilo se nešto u meni onog dana kada si prestala da pišeš…ovo nisam ja…jer bez tebe malena…ja ne postojim. Kad sam prolazio pored našeg mjesta, na našoj klupi sjedio je neki zanimljiv par. Bilo je hladno, tresao sam se…a njima je bilo toplo kao da nije zima. Poklonio joj je medu, baš kao ja tebi…onog plišanog Wudya…“Zagrli ga jače“, a ja ću nastaviti da ti pričam… drži je za ruku, smješkaju se…sretni su…jer ljubav se osjeti u svakom njihovom pokretu…Sjećaš li se trenutka kad smo urezali naša imena na tu klupu…kada smo rekli da je ta klupa samo naša…ono drvo koje zna svaku našu tajnu, svako naše „volim te“.
Sad zatvori oči…siguran sam da ćeš doći meni, jer ja kad zatvorim oči dođem tebi. Oni odoše, naše mjesto nas čeka…dođi da zajedno napustimo sva ona mjesta gdje nema nas…
Tražimo mjesta gdje počinjemo mi – sami…
Primijetio sam da sad letimo jako nisko, par milimetara do dna nam ostalo…
Dođi…
Ne dozvoli da padnemo, jer ja ne želim da se MI završimo…
MI ne možemo jedno bez drugog, jer MOJ život si TI, a TVOJ život sam JA…
Dođi, jer još nije prestalo i nikad neće prestati…dođi da srušimo ovaj zid, zid ponosa.
Jer ako budemo previše ćutali, zakasnit ćemo…
VOLIM TE!
Dva minuta kasnije odgovorila je:
Zašto ti je toliko trebalo da shvatiš da ne postojim bez tebe?
Znaš li ti?
Moj život je stao onog trenutka kad smo ušutili, zato nemoj me napustiti bez obzira na sve…
Mali , volim te i nikad neću prestati…jer moj život SI TI…
NEMOJ TO ZABORAVITI…
A sad želim čitati ovo sve do jutra…
………………………………………..sad znamo šta je to ZID PONOSA……………………………………………………
Poslušaj svoje srce i sruši taj okrutni zid, ZID PONOSA…
Voli , voli da boli ili nemoj voljeti…

(Visited 56 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Share on Google+
Google+

Comments

Autor Hocu.ba praksa