Zanos i inspiracija

5 jul
Anastasija Filipović

“Nagle se sreće naglo i završe”, “Romeo i Julija”, Šekspir reče jednom davno misao u kojoj su sreća i radost prognane, u kojoj dejstvuje samo i jedino neizbežna i očekivana tuga. Ponekad, tuga nije krajnji manifest ove misli, ona se samo prožima kroz nju i ne boli kao što sve tuge ovog sveta umeju raznoliko da bole, već je ono sa čime se ona završava upravo sreća. Ali, sve su sreće opet raznolike, a ona koja ovu misao čeka kao pečat na papiru, jeste ona sreća olakšanja, sreća u kojoj pronalazite da lepe stvari i ne traju dugo, da su krhke i lomljive, da su nepostojane i da izblede. Upravo zbog toga je potrebno da se nauči uživati u datom, ali sadašnjem trenutku. I tako učimo da prenaglost donosi neminovan kraj koji ne mora nužno da bude protkan bolom i patnjom, koji može da bude lep i jedinstven kao svečani završetak svega što je bilo, da bude uspomena zapakovana u kovčeg neponovljivih, neizvodljivih i daljnje nemogućih stvari za učiniti. U skladu sa svim što se na kraju dešava, ponekad vam se, priznajte, učini da on više i nije bitan kao pojam, bitno je ono što se osetili i doživeli, jer se sa njim najlakše mirite. Zato, nekako se u životu sve svede na to da je, kako Andrić kaže, “trebalo živeti”, i zato, živite, volite i ljubite, sve dok ste mladi i stari, i sve dok imate snage da ljubav bezuslovno date, i samim tim što ste je dali ne očekujete za neophodno da bude uzvraćena, da bude ista i da bude velika.

— Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —

(Visited 113 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments

Autor Merima Telarević