– “Kojim dobrom ovdje?” – upitah bez ikakvih pauza u izgovoru, po prvi puta vjerovatno da je bilo tako. Glas mi nije drhtao, nije bilo tiho izgovoreno, nije se strah potkrio u samoj srži riječi, nego naprotiv.
“Razlog dolaska mi nije nimalo poznat, nadam se da šutiš o nekom dobrom razlogu”, nastavila sam.
– “Vidiš koliko je sati?”
Zaleđen pogled zurio je u mene bez prestanka i tako već par minuta ostao fokusiran na isto
– “Je l’ tebi dobro?” – sa malom dozom straha sam ga upitala, i ipak razmišljala šta može da uslijedi kao odgovor.
Tišina, vjerovatno najgori odgovor u tom trenutku.
Više nije bila svrha da se postavljaju pitanja, jer bi svako od njih propratio isti muk, umjesto da ga upitam zna li koliko je vremena prošlo, ljutito sam izgovorila:
– “Pojavljuješ se sad, suludo je ovo što radiš, to bi trebao da znaš”.
Pogrešna su ova vrata ispred kojih u neko doba noći zaleđen stojiš, pogrešna su moja pitanja, pogrešni su prećutani odgovori, sve je tako pogrešno. Onoliko pogrešno koliko smo mi bili u tvojim očima, nekada davno, ili tako skoro u mom sjećanju. Koliko sam te putala zamišljala ispred sebe, nekako odvažnog dok mi govoriš da moramo da pričamo, da mi nismo prošli, čekala poruku, poziv, kletvu, bilo šta samo da je bilo od tebe.
Ne izgovorih od ovog ništa, nego se pomjerih korak unazad i snažno zalupih vratima, snažno, prvi i posljednji puta tebi.
-“Možeš njih da zatvoriš, al’ stranicu gdje sam ja nisi još zatvorila, znam to, pišeš po meni očima, dovoljno si mi dala vremena da pročitam”, zadnje što sam čula je bila ova rečenica i usitnjeni koraci koji su uslijedili poslije nje..
O, kako sam za sve druge bila teško štivo za čitati, a samo za njega džepni pripručnik, odavno pročitan…
